Umeće telefoniranja na Kosovu

Probudi se komandant Kfora u Prištini – pritisne prekidač – ima struje, okrene slavinu – teče voda, podigne slušalicu – ima telefonskog signala! Istog trenutka zove potčinjenog, viče na njega i pita – Zašto me niste obavestili da su se vratili Srbi?

Ova anegdota dugo je bila najbolja ilustracija prvih godina anarhične vlasti na Kosovu, kad je jedan telefonski poziv mogao da znači život i spas. Ako je, tad, onaj ko poziva znao nekoliko reči na engleskom jeziku i ako mu se, s one strane veze ne bi javili Albanci prevodioci, povećavali su se njegovi izgledi da ga, živog iz stana, izvuče neka patrola Kfora. Stupanjem na scenu Unmika i njegovog šefa Francuza Bernara Kušnera Kosovo dobija operatora Vala sa pozivnim brojem Kneževine Monako (+377). Govorkanja da je ovaj moćni čovek presudno uticao na pojavu Vale nikad nisu dokazana. Slabi signal postojećih srpskih mobilnih mreža pojavljivao se sporadično u srpskim getima i po Metohiji, vesti prenose radio-amateri, poneki od enklavskih medija imaju internet vezu preko satelita. Kosovo dobija i operatora IPKO sa pozivnim brojem Republike Slovenije.

Veći deo Kosovskog Pomoravlja bio je u potpunoj izolaciji sve dok jednog dana na njivi neki lokalni seljak nije dobio poruke o propuštenim pozivima. Pogledao je svoj aparat i ugledao pun signal srpskog operatora. Vest o tome se brzo raščula, pa se na oranici ubrzo okupio veći broj ljudi. Idu automobilima iz cele oblasti, parkiraju se dalje, stoje na tom pustom parčetu zemlje i razgovaraju. U međuvremenu, vlasnik njive govori kako će ograditi parcelu i otvoriti „poštu”. U osnovi albanski sistem se, i na ovom planu – uključujući i visoku cenu telefoniranja – trudio da oteža ili prekine komunikaciju sa Srbijom, pa tako i telefonski signal postaje etnički – „naš i njihov”.

Da u ovoj oblasti nije tesno samo onim pomoravskim nevoljnicima pokazao je obračun ondašnje vlasti sa Karićima. Navodno, Albanci su preko Karićevog i državnog Mobtela prisluškivali Srbiju ili su bar bili u prilici da to urade. Mobtel je tako 2006. godine ostao samo na severu Kosova i u selima uz administrativnu liniju prema Vranju.

Svako se snašao onako kako je mogao. Na gomili kamenja u porti manastira Gračanice vladala je prava gužva jer je, upravo na njoj,  bio najjači signal. Vremešni kaluđeri, igumani, činovnici, gosti i pokoji srpski ministar stajali su ovde i propinjali se na prste u nadi da će tako bolje čuti sagovornike. Signal je značio neku vrstu zaštite, pa putnici znaju gde su u zoni iz koje se, u slučaju nevolje, mogu javiti – između Prištine i Gnjilana ima „makedonskog” signala, prema Orahovcu i Prizrenu „hvata se” Republika Albanija, oko Peći i Kline su crnogorske mreže, a i oko baza Kfora „upadalo se” u finski, austrijski, nemački signal.

Vreme je proticalo, a na red su došli predajnici južno od Ibra, specijalne jedinice KPS i službenici regulatornih tela kidali su kablove i plenili opremu. Od svega je pretekao jedan slabi signal prečnika oko četiri kilometra oko Manastira Gračanice, a na Štrpcu i, ponegde, još fiksna telefonija.

– Da li ti sada skida sa računa kad te zovem – prva je rečenica u jučerašnjem javljanju kolege Javorca iz Banjaluke, nakon najnovijeg potpisivanja sporazuma o telekomunikacijama. – Ne, ne u okviru srpske mreže je sve kako je bilo, pozivni se menja za slovenački broj i Monako – odgovaram s druge strane.

Zvanični Beograd i zvanična Priština proglasili su pobede i uspeh u pregovorima – prvi su dobili broj za geografsku oblast i sačuvali suverenitet, sa tim se slaže kosovska opozicija, a drugi su osvojili još jednu „potvrdu državnosti”. Kao i do sada, svako ima svoju stranu. Život, primena dogovora i zakona pokazao je i nešto sasvim drugo, jer po rečima Vetona Suroija na Kosovu važi samo zakon gravitacije.