Etičke dileme na mestu zločina

Većina onih koji su čitali novinske izveštaje o letošnjem monstruoznom ubistvu devojčice u Zaječaru teško je mogla da obuzda emocije, od osećanja tuge do izliva ljutnje i besa. A kako je bilo policijskim službenicima koji su prikupljali materijalne dokaze, obrađivali mesto zločina, razgovarali sa počiniocem? Iako su profesionalci, obučeni za takav rad, naročito kod najtežih krivičnih dela, forenzičari se bore i sa sopstvenim emocijama.

O tome je na nedavno održanoj tribini u Institutu društvenih nauka u Beogradu govorio Nenad Aranitović, policijski službenik Nacionalnog kriminalističko-tehničkog centra Uprave kriminalističke policije. Aranitović je zaposlen na poslovima koordinacije i vršenja forenzičke obrade u slučajevima najtežih krivičnih dela i bio je u timu koji je bio u Zaječaru, posle ubistva koje je potreslo Srbiju.

– Novinarska ekipa koja je kasnije radila emisiju o nama, forenzičarima i našem Centru za forenziku, pitala je i za ovaj slučaj. Zanimalo ih je kako smo uspeli da isključimo emocije u razgovoru sa počiniocem, da ne reagujemo emotivno, onako kako bi mnogi reagovali da su se susreli oči u oči sa njim. Teško je, ali mi to nekako uspevamo. Emocije ostavimo po strani, jer tu smo da nas događaj vodi, da pratimo i analiziramo tragove, prikupimo informacije, a ne da mi vodimo događaje. Moramo tako da postupamo i zbog zakona u okviru kojih funkcionišemo – rekao je Aranitović.

Njegovo predavanje „Forenzička obrada lica mesta“ organizovao je Centar za bioetičke studije u saradnji sa Ministarstvom unutrašnjih poslova Srbije. Kako je najavljeno, ovo je prva u nizu od tri tribine  na kojima će zaposleni iz Uprave kriminalističke policije govoriti o svom poslu i etičkim izazovima na koje naiđu. Kako je naglasio Nenad Aranitović, predavač koji je otvorio ovaj ciklus, moralne dileme i etička pitanja za forenzičare predstavljaju poseban izazov.

– Sve što radimo bazira se na mnoštvu zakona i tu nema mnogo prostora za lične improvizacije, ali vam se moralne dileme nekada same nameću. Kad je neko, na primer, počinio krivično delo iz nužne samooodbrane i vi vidite je bio prinuđen da se brani, ali vam je profesionalna obaveza da prikupljate dokaze o njegovoj krivici. Ili kad, na primer, pronađete u stanu žrtve krivičnog dela nešto što je zakonom zabranjeno. Na primer, džoint. Zločin koji je nad žrtvom počinjen nema nikakve veze sa drogom, u pitanju je neko ko ne ugrožava društvo i neko ko je već doživeo tragediju kao žrtva krivičnog dela. Znate šta zakon kaže, ali se zapitate da li da prijavite taj džoint i nekoga uvedete u još veće probleme ili da ga amnestirate po pitanju krivice – kaže Aranitović.

Odgovarajući na brojna pitanja publike, on je naveo da je forenzičarima često teško da se distanciraju od svega što su videli obrađujući brojne zločine i da čovek ne može da postane imun na zločin. A koliko forenzičari kriju svoje metode kako potencijalni počinioci krivičnih dela ne bi znali kako će biti otkriveni?

– Holivudizacija našeg posla, brojne serije o forenzičarima, doprinela je tome da svi misle da znaju šta mi radimo i kako analiziramo i prikupljamo materijalne dokaze. Ko misli da sve izgleda kao u američkoj seriji, neka nastavi da tako misli, to će ga verovatno odvratiti od zločina. Ali, i oni koji misle da mogu da i sakriju tragove od nas, samo neka ostanu u tom lažnom uverenju – istakao je Nenad Aranitović.