Da li će Tramp pregrejati planetu

Skeptici koji su tvrdili da 195 nacija nisu, zbog suprotstavljenih interesa, u stanju da se usaglase o bilo čemu, demantovani su 12. decembra prošle godine kada je u Parizu, posle mučnog pregovaranja dugog dve decenije, postignut globalni konsenzus o sporazumu za usporavanje klimatskih promena.

Optimisti su trijumfovali i sasvim nedavno, 4. novembra, kada je Pariski klimatski sporazum, koji je u suštini dogovor o spasavanju planete, stupio na snagu.

Uslov za to bio je da ga ratifikuje najmanje 55 zemalja koje zajedno zagađivanju atmosfere doprinose sa više od 55 odsto. Kroz prvi cilj prošlo se još početkom ove godine, a drugi je dostignut 5. oktobra, kada je sporazum „overen” u Evropskom parlamentu.

Proceduru ratifikacije obavilo je dosad 97 zemalja, među njima i one u ovom pogledu najbitnije: Kina i SAD koje zajedno emituju oko 38 odsto „gasova staklene bašte”, čije je dejstvo da su poslednje tri godine najtoplije u istoriji naše civilizacije.

Ovako kratak put od usvajanja jednog međunarodnog sporazuma do njegove pravosnažnosti – manje od godinu dana – dosad nije viđen i bez sumnje je trijumf diplomatije, ali i pobeda političke volje da se danas nešto uradi za dobro generacija koje dolaze.

U Marakešu, Maroko, od 7. do 18. novembra održana je 22. po redu globalna klimatska konferencija koja je razmotrila neke političke, tehničke i finansijske aspekte dostizanja cilja da porast globalne temperature bude manji od dva stepena Cejlzijusa (u odnosu na predindustrijsko doba), sa aspiracijom da se ograniči na samo 1,5 stepeni.

Globalni optimizam je međutim poremećen – ostaje da se vidi i da li ozbiljno uzdrman –  9. novembra kada je objavljeno da je novi američki predsednik postao Donald Tramp, koji klimatske promene smatra „prevarom” i „ujdurmom Kine da naruši američku konkurentnost”. Tramp preti da će povući američki potpis sa pariskog dogovora i time srušiti mukotrpno postignuti međunarodni konsenzus.

Da li će pretnju zaista ostvariti, ili će i to, kao i mnogo toga izgovorenog u žaru kampanje, ostati samo na rečima, ostaje da se vidi, ali strepnje da Tramp svojim potezom može zaista da pregreje planetu nisu neosnovane.

Cilj bitke da se njeno zagrevanje obuzda ionako je pretežak, jedan stepen porasta je već neizbežna realnost, dok najnovija analiza pokazuje da će do 2030. količina ugljen-dioksida koja ulazi u atmosferu biti za oko četvrtinu „iznad crte”. Ima međutim i ohrabrujućih trendova u promeni dosadašnje energetske paradigme i putevima za „dekarbonizaciju”.

UGALj ODLAZI U ISTORIJU

Događa se nešto što je donedavno, iako poželjno, bilo nezamislivo: da fosilni energenti – nafta i ugalj pre svih – polako, ali sigurno prestaju da budu briga potrošača, postajući glavobolja proizvođača. Nafta više nije valuta garantovanog prosperiteta, njena ponuda je veća od tražnje što garantuje niske cene čak i u periodu političkih nestabilnosti, pa i mogućnost da znatne rezerve ostanu neiskorišćene.

Ali glavna novost je da opraštanje sveta od glavnog (i ekološki najprljavijeg) energenta industrijske ere, uglja, ulazi u završnu fazu. Ugalj postaje „gorivo koje izumire”. Evo nekoliko dokaza:

Sosijete ženeral, multinacionalni finansijski konglomerat sa sedištem u Francuskoj, objavio je da od 1. januara neće više kreditirati industriju  uglja: umesto toga okrenuće se finansiranju projekata obnovljive energije.

Pre ovoga, slične odluke donele su Benk ov Amerika, Meril Linč i Kredi agrikol. Takođe, Finansijski komitet parlamenta Norveške jednoglasno je preporučio Nacionalnom penzijskom fondu, jednom od deset najvećih investitora u globalnu industriju uglja, da svoja ulaganja u ovaj sektor povuče.

OECD, klub 35 zemalja sa tržišnim ekonomijama, takođe odustaje od finansiranja izvoza opreme za korišćenje uglja kao energenta, što znači da povoljni krediti za ovu svrhu nisu više na raspolaganju. Kredite za ugalj neće više davati ni Svetska ni Evropska banka.

Kina je prošlog jula odlučila da obustavi izdavanje dozvola za nove termocentrale na ugalj, što je ozvaničeno i u njenom novom petogodišnjem planu, te da se okrene obnovljivim izvorima, u čemu je po stepenu investicija već svetski rekorder (na drugom mestu je SAD, dok su pratioci Japan, Velika Britanija i Indija). Kineske vlasti su nedavno obustavile gradnju 30 novih elektrana na ugalj kapaciteta 17.000 megavata!

Velika Britanija je 10. maja ove godine došla do nacionalnog energetskog međaša: prvi put u više od sto godina otkako proizvodnja njene struje nije zamisliva bez uglja, učešće ovog energenta iznosilo je – nula odsto. Britance su tog dana nekoliko sati strujom snabdevale isključivo hidro, nuklearne, solarne i elektrane sa pogonom na vetar. Tamo su inače u toku pripreme da se ugalj potpuno eliminiše do 2025, a prema najnovijim procenama tamo će učešće tog goriva u proizvodnji struje ove godine opasti za čak 66 odsto!

Škotska je svoje poslednje elektrane na ugalj ugasila početkom ove godine, iako je donedavno bila vodeća sila u tehnologiji uglja.

Nemačka planira da energijom iz obnovljivih izvora do 2050. zadovoljava 80 odsto svoje potrošnje

Sve u svemu, korišćenje uglja kao pogona svetske ekonomije palo je prošle godine na rekordni minimum, ali ono što je suštinska vest, to je, kako je zaključila jedna studija EON-a, jednog od najvećih svetskih investitora u električnu energiju – da „proizvodnja struje uz pomoć fosilnih goriva rizikuje da postane tržišno nekonkurentna u odnosu na obnovljivu energiju, suočavajući se čak sa rizikom da bude sasvim istisnuta”.

Potvrda ovog trenda transformacije energetskih sistema je i podatak da su prošle godine među novoizgrađenim elektranama prvi put više od polovine bile one koje koriste obnovljive izvore.

Ohrabrujuća je i činjenica da zemlje u razvoju danas uz obnovljivu energiju već ulažu više od bogatog sveta (ako se u ovu grupu svrstaju i Kina i Indija). Najsiromašnijim zemljama je ipak ostavljena mogućnost, da u odsustvu drugih opcija, grade nove elektrane na ugalj, ali samo pod uslovom da su visoko efikasne.

Smatra se da su industrija obnovljive energije i prinosi na investicije u transformaciju industrije i gradova toliko veliki da zavređuju pažnju i poslovnih ljudi kao što je Donald Tramp. Ovim investicijama nisu više potrebni državni podsticaji, što omogućava da ovaj pravac razvoja bude prihvatljiv i vrlo konzervativnim političkim opcijama.

Time je pitanje usporavanja klimatskih promena prestalo da bude tehničko pitanje i postalo pravna i politička obaveza najvećeg ranga.

SRBIJA U OFSAJDU

Srbija je učestvovala na Pariskoj konferenciji (delegaciju je predvodio predsednik Tomislav Nikolić), sporazum smo potpisali 22. aprila ove godine, ali ratifikacija još nije najavljena.

To međutim ne znači da nas se do ratifikacije Pariski sporazum ne tiče. Po  Međunarodnoj konvenciji o ugovorima (član 18), zemlja potpisnica sve do ratifikacije ne mora da čini ništa u korist tog ugovora niti može koristiti povoljnosti koje predviđa, ali preuzima obavezu da neće raditi ni ono što je suprotno njegovim ciljevima. „Činjenica da smo sporazum potpisali već vrši značajan uticaj na stavove Evropske unije, ne samo kad su u pitanju poglavlja 27 (životna sredina) i 15 (energetika), nego i u mnogim drugim kao što su ona o transportu, ljudskim pravima, finansijama… To praktično znači da se suočavamo sa situacijom da će Pariski sporazum uticati na ceo pristupni proces, uključujući i čuveno poglavlje 35 odnosa sa Kosovom”, kaže Aleksandar Kovačević poznati autor u oblasti energetike.

On smatra da je Srbija u delikatnoj poziciji ne samo zbog činjenice da dve trećine svojih potreba za strujom podmirujemo iz termoelektrana čije je gorivo nekvalitetni lignit već da imamo i problem daljinskog grejanja, problem korišćenja tečnih goriva, nafte i derivata, a tu je i rafinerija koja će biti izložena istim pritiscima kao i ostale rafinerije u Evropi.

Problem je i u tome što energetika, kao i potrošnja goriva u transportu, u velikoj meri doprinose budžetu, tako da fiskalna stabilnost u stvari veoma mnogo zavisi od fosilnih goriva.

Zbog svega ovoga, ono što, po mišljenju ovog eksperta, predstoji Srbiji jeste jedna sasvim drugačija reforma javnih finansija od one koju sada gledamo.

Ono što sledi potom, to je i sasvim drugi pogled na investicije u energetiku i u saobraćajnu infrastrukturu

Naravno, neizbežno je pitanje kakva je u ovom kontekstu sudbina projekta dogradnje Termoelektrane „Kostolac”. „Tek treba se sagleda kako taj projekat stoji u odnosu na obaveze koje već imamo prema EU i one prihvaćene Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju i članstvom u Energetskoj zajednici”, objašnjava Kovačević. „I Srbija i Kina su preuzele nove obaveze u okviru Pariskog ugovora gde Kina kao značajni globalni igrač ima i posebne odgovornosti.”

Ukratko, ukazuje Kovačević, „Pariski sporazum i njegove odredbe značajno dotiču celokupnu razvojnu strategiju Srbije”.

Šta je izlaz, kako da se oslobodimo zavisnosti od lignita? Po Kovačeviću, ono što izgleda kao nerešiv problem, ima i drugu stranu.

Pre svega, „naše navodno veliko bogatstvo u lignitu dobija sasvim druge dimenzije kad se stavi u međunarodni kontekst energetske efikasnosti i konkurentnosti. Rezultat koji se dobija pokazuje da su naši resursi veoma siromašni i da imamo nedopustivo nisku produktivnost. Korišćenje tih resursa u režimu slobodne trgovine, bilo u globalnom okviru, bilo u okviru Evrope, garantuje zadržavanje onoga što sada imamo: ekonomsko zaostajanje i siromaštvo”.

Sa druge strane, teritorija Srbije raspolaže natprosečnim resursima za obnovljivu energiju: hidro, geotermalnim i solarnim potencijalima, bio-masom… Okretanje tim izvorima i njihovo korišćenje pruža priliku za razvoj i zapošljavanje po tempu koji bi bio iznad evropskog proseka. „Imajući u vidu da je Srbija razvila industriju lignita za svega 10 godina, ne bi trebalo da bude tehničkih prepreka da se efikasna industrija temeljena na obnovljivoj energiji razvije u sličnom periodu.”

Kovačević podseća da Pariski sporazum i prateći akti finansijskih ustanova nude nove metode za finansiranje takvih projekata, a tu su i komercijalni investitori koji se povlače iz fosilnog energetskog sektora i traže načina da uđu u one energetske projekte koji imaju budućnost. „Ono što nama nedostaje” – zaključuje – „jeste sagledavanje stanja u ovoj oblasti i adekvatna politika kojom bi se omogućila krupna promena u industriji i samom mehanizmu razvoja. Imajući u vidu obim državnog vlasništva u ovoj oblasti, ključ je u političkim odlukama.”Antrfile

Keri: Sprečićemo povlačenje

Odlazeća administracija Baraka Obame je odlučna da spreči da novoizabrani predsednik Donald Tramp povuče američki potpis sa ključnog Pariskog klimatskog sporazuma, izjavio je državni sekretar Džon Keri. Neposredno pre ove izjave, objavljena je dugoročna američka strategija za realizaciju Pariskog sporazuma, koja sadrži plan da se do 2050. emisije štetnih gasova sa američkog tla smanje za 80 odsto u odnosu na nivo iz 2005. „Klimatski sporazum će preživeti Trampa”, smatra i Tomas Hejl, profesor javne politike sa Oksforda, navodeći činjenice da procedura otkazivanja podrazumeva da ono stupa na snagu tek posle isteka roka od četiri godine, kao i mogućnost da novi neki novi predsednik reratifikaciju obavi samostalno, bez odobrenja Senata.

Glavni argument je međutim ekonomski interes svake nacije, pa i SAD, da sporazum primeni, kaže profesor Hejl.