Francuska između tvrde i krajnje desnice

Alen Žipe je prebacivao Nikoli Sarkoziju da mu je kampanja „samoubilačka”, na šta mu je ovaj uzvratio da je preterani „mekušac”. Izgleda da su obojica naslutila makar jedan aspekt raspoloženja birača na unutarpartijskom glasanju za kandidata Republikanske stranke za predsedničke izbore, ali nisu u njega pronikli dovoljno da bi ijedan trijumfovao. Sarkozija je izbacio iz trke, dok je Žipea daleko za sobom ostavio dojučerašnji autsajder Fransoa Fijon.

Sudeći po trenutnom raspoloženju, ako mu se ispitivanja javnog mnjenja ne obiju o glavu kao što su i dvojici njegovih protivkandidata ili Hilari Klinton u SAD, Fijon će i u drugom krugu izbora među republikancima ubedljivo nadmašiti Žipea. U tom slučaju, on će, kao nekadašnji premijer i ekonomski liberal, u maju naredne godine biti brana pred antiestablišmentskim i populističkim stavovima Marin le Pen.

Zapravo, Francuska će odlučivati želi li da je u narednih pet godina vodi rigidni desničar, kakav je Fijon, ili krajnja desničarka, u neofašizmu ukorenjena Le Penova. Na to će se najverovatnije svesti pitanje na izborima za koje se procenjuje da će, nakon „bregzita” i uspona Donalda Trampa, imati značaj koji premašuje Francusku, pa čak i Evropu i, uz one u Holandiji i Nemačkoj, presuditi o opstanku liberalnog poretka na Zapadu.

U spoljnoj politici Fijon i Le Penova imaju dodirnih tačaka. I on je za saradnju sa Vladimirom Putinom. Nakon američkih izbora na kojima je pobedio Donald Tramp, pozdravio je očekivano otopljavanje odnosa između Bele kuće i Kremlja. Najavio je da će tražiti referendum o tome treba li Francuska da se složi s tim da joj Brisel propiše kvotu migranata koje bi imala da primi. Prema islamu trenutno zauzima umeren stav, ali je ranije govorio i da ne treba uzmicati od razgovora o povezanosti te religije i terorizma. Smatra i da bi Francuskoj valjalo da u borbi protiv terorizma sarađuje sa sirijskim predsednikom Bašarom el Asadom, odnosno sa svim mogućim saveznicima, „bili oni demokratski ili ne”, po uzoru na ujedinjenje Zapada i Rusije tokom Drugog svetskog rata radi pobede nad nacizmom. Ruske bombarderske akcije u Siriji, koje mnoge zapadne države, uključujući i aktuelni francuski politički vrh, ocenjuju kao bezobzirne po civile, okarakterisao je kao „hladnokrvan ali efikasan pragmatizam”.

Tako, izgleda, kao ekstremnog pragmatičara, i sebe doživljava, pa se Fijon u unutrašnjoj politici, u zemlji poznatoj po ubeđenju građana da im država duguje razne povlastice, zalaže da se tradicionalno razgranati francuski javni sektor drastično sreže za čak 500.000 radnih mesta kako bi se oporavila privreda. Ljubitelj Margaret Tačer, i inače na glasu kao anglofil, oženjen Velšankom s kojom živi u zamku iz 12. veka, najviše od svih mogućih kandidata na predsedničkim izborima zagovarao je slobodno tržište: između ostalog tu podrazumeva i povratak na radnu nedelju od 39 sati, što je četiri časa duže od sadašnje, zatim kresanje javnih troškova za stotinu milijardi evra u narednih pet godina, uz ustavnu zabranu planiranog budžetskog deficita, kao i oslobađanje kompanija poreza vrednog ukupno 40 milijardi evra.

U pogledu Evropske unije, želi da Francuska nastavi da koristi evro i ostane u šengenskoj zoni. Ali insistira i na većoj ekonomskoj koordinaciji unutar unije i jačanju njenih spoljnih granica.

Po većini svojih poruka, Fijon je jedan od političara koji su u poslednje vreme na Zapadu viđeni za „odstrel” na izborima. Od francuske političke kulture, međutim, on odudara svojim tačerizmom, koji, naposletku, nije sasvim različit od ekonomskog programa Trampa, umnogome oslonjenog na reganizam. Nije ni klasičan čovek sistema, makar po direktnosti: kada je postao premijer 2007. godine, otvoreno je, po cenu trvenja sa Sarkozijem, konstatovao da je Francuska na ivici bankrota.

Još neki stavovi bi ga mogli učiniti uklopivim u trenutni desničarski talas na Zapadu. Protivio se legalizaciji istopolnih brakova, za koje sad kaže da ih u slučaju da postane predsednik ne bi vratio van zakona, ali da ne bi dozvolio takvim parovima da usvajaju decu. Ranije je ovaj otac petoro, pozivajući se na „hrišćanske porodične vrednosti”, agitovao i protiv veštačkog oplođavanja neudatih žena i lezbijki.

Za razliku od njega, Alen Žipe je koketirao i sa biračima bližim centru. Ostao je 16 procenata iza Fijona, što verovatno govori mnogo o raspoloženju unutar Republikanske stranke.

Uz beznadežan rejting socijalističkog predsednika Fransoa Olanda, kojeg podržava jedva četiri odsto glasača, i odsustvo bilo kakvog izglednog kandidata za levicu, to možda otkriva dosta i o ukupnom raspoloženju Francuza. Mada, dosadašnje ankete su procenjivale da bi Žipe osetno lakše potukao Le Penovu na predsedničkim izborima, s tim što je Fijon navodni favorit u odnosu na nju. Naravno, istraživanjima javnog mnjenja danas, posle njihovog kraha na predsedničkim izborima, delimično i oko „bregzita”, ne veruje se kao ranije, pa se više niko ne bi zakleo da će se Francuska opet ujediniti kako bi zaustavila krajnjeg desničara na putu ka Jelisejskoj palati, onako kao što je svojevremeno sprečen i Žan Mari le Pen, otac Marin le Pen.

Osoba kojoj ona može mnogo da zahvali za legitimizaciju svojih stavova jeste i poraženi Nikola Sarkozi. On je svojom pozicijom otišao toliko desno da je na unutarstranačkim izborima delovao kao da se bori za titulu još jednog, počasnog člana porodice Le Pen pre nego za mesto predsednika republike koja baštini načela Francuske revolucije.

Sarkozi je uvek bio ponosni desničar, koji je uz takvu politiku kao student pristao 1968. godine, kada je većina njegovih vršnjaka bila sasvim drugačijeg mišljenja. Kasnije je i govorio i „nemoralnom nasleđu ’68” a demonstrante za vreme svog mandata kao ministra policije nazvao je „ološem”. Ali, pre svega, on je oportunista kojem nije bilo mrsko ni da u jednom trenutku prihvati optužbe desničara kako se ekonomskom politikom približio socijalistima i da flertuje sa centrom.

Podržavao je Klintonovu da bi se potom pokušao prikazati kao francuski Tramp, antielitista koji ne mari za političku korektnost. Primao je, kako ga optužuju, novac od libijskog vođe Muamera el Gadafija, ali je prvi potrčao da ga bombarduje i svrgne. Takvo vrludanje, uz druge skandale oko nelegalnog finansiranja njegovih ranijih kampanja i stranke, učinilo ga je nespornim simbolom prevrtljivog političara u Francuskoj. Tiradama protiv muslimana postao je samo loša kopija Mari le Pen. Francuzi su se opredelili za original. Za „tihu većinu” – koju je Sarkozi, zamišljajući da je Ronald Regan, prizivao da ga izvede na vlast – ispostavilo se da nije ćutljiva nego nepostojeća.