Krajputaš

Uz rizik da budem sasvim neaktuelan u vremenu izborne kampanje, neću pisati o izborima. Svetlo kamera okrenuto je prema ljudima koji nas vode i nema potrebe da im i ja svojom slabom svećom obasjavam našminkana lica. Luka Grabovčić (43), iz sela Miokovac kod Čačka, kopač u „Magnohromovom” rudniku Brezak, posle četrnaest meseci kako nije primio platu, obesio se u svojoj kući.

Kolika li je plata kopača? Ne verujem da prelazi dvesta evra – novac od koga bi se ionako teško moglo živeti. Zamislite kako izgleda kada četrnaest meseci nemate ni tih dvesta evra. Novine su objavile vest, političari su nešto promumljali, i kopač je otišao pod zemlju od koje je i živeo. Za njegovu smrt, niko, pred zakonom, nije odgovoran. Iako je zakon nastao kao skup ponovljenih običaja koje su ljudi procenili kao korisne, te su rešili da ih zabeleže i da žive po njima, u njemu nigde ne piše da je krivično delo dovesti ljudsko biće do gladi i bede.

Ne poznajem nesrećnog kopača, ali nemam razloga da sumnjam da je bio pošten čovek. Od zemlje koju je kopao teško da se moglo nešto ukrasti. Njemu su uspeli da ukradu život. Koliko puta je zaspao bez hleba, koliko puta pomislio da je bolje da krade, pa ipak je dan proveo gladan i nije oteo. Koliko puta su oni koji su privatizovali „Magnohrom” pobedili iskušenje da kradu. Koliko puta su Mitali ovog sveta (Pramod Mital, Indijac, vlasnik „Magnohroma” do 17.decembra)i Miškovići Srbije uspeli da odole jedva legalnoj kupovini, novcem koji su zaradili na potcenjenoj, prodatoj, poklonjenoj imovini radničke Srbije. Koliko puta je neki Kostić odoleo da za svoja četiri evra ne otera hiljade u bedu. Koliko puta su Đelići, Dinkići, Vlahovići, Novakovići, Drakulići, i svi koji su od kauča došli do miliona, odoleli da ne prodaju ono što nije njihovo samo iz straha da će nečije dete ostati bez oca ili školovanja, ekskurzije ili obične nove majice. Koliko puta su bogati uspeli da se suzdrže i da ne opljačkaju?

Siromašni kopač iz rudnika Brezak rešio je da prekine život, ali ga nije uprljao krađom i otimanjem tuđeg. Oni čije slike gledamo na vestima i koji nam se rugaju sa editorijala časopisa u kojima pokazuju svoje sveže sagrađene kuće i ko zna kako stvorene kolekcije slika nikada nam ne kažu koliko otkaza je ostalo iza njih, koliko neplaćenih doprinosa i koliko uništenih sudbina za koje nikada nećemo saznati. A niko ih i ne pita, ni zakon, ni ljudi.

Da li je Srbija znala da je „Magnohrom” samo jedna od pljački, da li je znala da tamo plata nema, da se mašine seku i prodaju na kilo, da li je znala da je prodat za manje od milion i po evra. Znala je. Znali su to i svi političari i svi ministri. Svi su znali i niko nije osetio da treba nešto da kaže ili se ozbiljno pobuni. Zato i sada svi ćute. Zato i sada niko ne traži odgovornost ne samo pljačkaša koji je fabriku uništio već ni onih koji su mu je prodali i dopustili da otpušta i izgladnjuje ljude. Izbori su tu i niko neće imati vremena ili volje da naše vođe pita ko će odgovarati za život rudara. Pričaćemo o stranim investicijama, pričaćemo o putu u Evropu, a niko u rudarskoj humci neće videti da to nije običan grob, već krajputaš. Dok iz opljačkane Srbije budemo jurili ka Evropi, nicaće humke bednih, gladnih, nicaće udžerice nepismenih i neškolovanih koji čekaju da rade za hranu. Dok budemo stajali da platimo koncesionarima za to što se vozimo našim drumovima zastanimo da pročitamo šta nam kažu krajputaši. Valjda ćemo nešto naučiti, ako već nije kasno za nauk.