Крајпуташ

Уз ризик да будем сасвим неактуелан у времену изборне кампање, нећу писати о изборима. Светло камера окренуто је према људима који нас воде и нема потребе да им и ја својом слабом свећом обасјавам нашминкана лица. Лука Грабовчић (43), из села Миоковац код Чачка, копач у „Магнохромовом” руднику Брезак, после четрнаест месеци како није примио плату, обесио се у својој кући.

Колика ли је плата копача? Не верујем да прелази двеста евра – новац од кога би се ионако тешко могло живети. Замислите како изгледа када четрнаест месеци немате ни тих двеста евра. Новине су објавиле вест, политичари су нешто промумљали, и копач је отишао под земљу од које је и живео. За његову смрт, нико, пред законом, није одговоран. Иако је закон настао као скуп поновљених обичаја које су људи проценили као корисне, те су решили да их забележе и да живе по њима, у њему нигде не пише да је кривично дело довести људско биће до глади и беде.

Не познајем несрећног копача, али немам разлога да сумњам да је био поштен човек. Од земље коју је копао тешко да се могло нешто украсти. Њему су успели да украду живот. Колико пута је заспао без хлеба, колико пута помислио да је боље да краде, па ипак је дан провео гладан и није отео. Колико пута су они који су приватизовали „Магнохром” победили искушење да краду. Колико пута су Митали овог света (Прамод Митал, Индијац, власник „Магнохрома” до 17.децембра)и Мишковићи Србије успели да одоле једва легалној куповини, новцем који су зарадили на потцењеној, продатој, поклоњеној имовини радничке Србије. Колико пута је неки Костић одолео да за своја четири евра не отера хиљаде у беду. Колико пута су Ђелићи, Динкићи, Влаховићи, Новаковићи, Дракулићи, и сви који су од кауча дошли до милиона, одолели да не продају оно што није њихово само из страха да ће нечије дете остати без оца или школовања, екскурзије или обичне нове мајице. Колико пута су богати успели да се суздрже и да не опљачкају?

Сиромашни копач из рудника Брезак решио је да прекине живот, али га није упрљао крађом и отимањем туђег. Они чије слике гледамо на вестима и који нам се ругају са едиторијала часописа у којима показују своје свеже саграђене куће и ко зна како створене колекције слика никада нам не кажу колико отказа је остало иза њих, колико неплаћених доприноса и колико уништених судбина за које никада нећемо сазнати. А нико их и не пита, ни закон, ни људи.

Да ли је Србија знала да је „Магнохром” само једна од пљачки, да ли је знала да тамо плата нема, да се машине секу и продају на кило, да ли је знала да је продат за мање од милион и по евра. Знала је. Знали су то и сви политичари и сви министри. Сви су знали и нико није осетио да треба нешто да каже или се озбиљно побуни. Зато и сада сви ћуте. Зато и сада нико не тражи одговорност не само пљачкаша који је фабрику уништио већ ни оних који су му је продали и допустили да отпушта и изгладњује људе. Избори су ту и нико неће имати времена или воље да наше вође пита ко ће одговарати за живот рудара. Причаћемо о страним инвестицијама, причаћемо о путу у Европу, а нико у рударској хумци неће видети да то није обичан гроб, већ крајпуташ. Док из опљачкане Србије будемо јурили ка Европи, ницаће хумке бедних, гладних, ницаће уџерице неписмених и нешколованих који чекају да раде за храну. Док будемо стајали да платимо концесионарима за то што се возимо нашим друмовима застанимо да прочитамо шта нам кажу крајпуташи. Ваљда ћемо нешто научити, ако већ није касно за наук.