​Ovo liči na kraj

Džulijan Barns je u svom romanu koji nosi ovaj naslov, a za koji je pre pet godina dobio „Bukera”, pokušao da odgovori na filozofsko pitanje: Ko smo mi zapravo? U traganju za odgovorom njegov glavni junak, u starosti prisećajući se prošlosti, otkriva da se njegova sećanja o činjenicama i realnost ne poklapaju.

Evropski parlament (EP) ne bavi se filozofskim pitanjima. Oni glasaju o rezolucijama koje su neobavezujuće, ali su svojevrsna pisma o namerama, lobiraju i za to dobijaju novac. Ali i tamo, kao i u ovom romanu, ima ljudi koji postavljaju sebi ovo filozofsko pitanje i ne gube kontakt sa realnošću, uprkos ciljevima koji su im zadati ili koje su sami postavili. Ovo je priča o te dve vrste ljudi. Njih ima i u EP, i ispred televizora, i na istoku i na zapadu, na radnom mestu ili u kafiću. Ovo je priča o tome kako se ljudi danas odnose prema postistini – terminu godine, koji su lingvisti nedavno uvrstili u Oksfordski rečnik.

Objašnjenje tog termina glasi: postistina se odnosi na okolnosti u kojima objektivne činjenice imaju manji uticaj na oblikovanje javnog mnjenja nego emocije i reakcije u društvu ili lični i pojedinačni stavovi.

DA SE NE LAŽEMO U sredu je EP izglasao dve rezolucije koje su neobavezujuće, ali imaju karakter preporuke Savetu ministara EU i Evropskoj komisiji. Prva je da se zamrznu pregovori sa Turskom o pridruživanju EU, a druga je plan kako da se EU suprotstavi propagandi Rusije i tzv. Islamske države. Turski predsednik Redžep Erdogan u petak je odgovorio da će, ukoliko više evropske instance prihvate ovu preporuku, Turska podići rampu i pustiti ka Evropi dva do tri miliona migranata koji se sada nalaze u ovoj zemlji.

A onda je austrijski ministar spoljnih poslova Sebastijan Kurc poručio da Evropa ne sme da dozvoli ucene i podsetio da su za sporazum sa Turskom uvek postojala dva uslova: vizna liberalizacija i ubrzanje pristupnih pregovora. „Bilo je uvek jasno da to nećemo moći da ispunimo”, priznao je Kurc. A portparolka nemačke kancelarke Angele Merkel posle Erdoganove izjave je poručila da pretnje ne pomažu. Ali nije rekla u šta bi svrstala rezoluciju EP. Da li se to zove licemerje? Ili postistinska diplomatija?

POSTISTINA Što se tiče Rusije i terorista kojima je omogućeno da stvore svoj kalifat, čija je propaganda stavljena u istu ravan i ocenjena jednako opasnom po EU, njenu demokratiju, jedinstvo i način života – šta reći – nije im prvi put. EP je već izglasao nekoliko rezolucija u kojima su izjednačeni nacizam i fašizam. Iako rezolucije nisu obavezujuće, države istočne Evrope koje žele da se otresu sovjetske prošlosti donosile su posle njih zakone o zabrani korišćenja komunističkih simbola, rušile biste vođa kojima su se klanjale, menjale datume obeležavanja pobede u Drugom svetskom ratu – samo da ne bi zajedno sa Rusijom slavile Dan pobede nad fašizmom.

Zbog serije takvih neobavezujućih rezolucija, u EP je napravljena takva podela da pre dve godine, kada je u SB UN na predlog Rusije stavljena na glasanje rezolucija protiv veličanja nacizma, nijedna članica EU niti iz regiona (izuzev Srbije) nije glasala za takav predlog. „Za” je glasalo 115 država širom sveta, u kojima živi 5,6 milijardi ljudi. Ali nijedna članica EU nije bila zabrinuta zbog uspona ekstremističkih pokreta koji propagiraju rasizam, ksenofobiju i neonacizam.

Iako izgleda suludo, suština je postistinska: EU računa da će, ako uskladi nacionalne prošlosti koje su se povampirile (dakle zanemari činjenice), napraviti čvršći (emotivni i reakcijski) blok prema „spoljnom neprijatelju”. Ovog puta taj neprijatelj su ruski mediji.

KOMISIJA ZA ISTINU Televizija RT i agencija „Sputnjik”, kao i dve manje poznate agencije, optužene su da vode neprijateljsku propagandu i zatražena su dodatna finansijska sredstva za predstavljanje „prave istine”. Sličan koncept već se, uz pomoć darodavaca iz SAD, sprovodi u nekim baltičkim zemljama. Prava protivrečnost jeste u tome što se na ruske medije, ma koliko njihov sadržaj prezirale zapadne vlade i njihovi korisni idioti, više ne gleda kao na meku moć, nego kao na elemenat hibridnog rata. Razumljivo je onda zašto je Vladimir Putin čestitao zaposlenima u ovim redakcijama. Uspeli su da za relativno kratko vreme od potpunih autsajdera, koje mnogi vole da tretiraju kao trapave ruske medvede, primenjujući ono što decenijama čine Bi-Bi-Si, Si-En-En, Slobodna Evropa, Glas Amerike ili Al džazira, toliko uzdrmaju EU i SAD da su ovi morali da pokažu koliko ne veruju u zdrav razum svojih građana. Odlučeno je da se formira komisija (kojoj će trebati mnogo novca) koja će osmisliti strategiju kako da se zaustavi „razbijanje demokratskih vrednosti, ugrožavanje suvereniteta nekih članica i spreče rascep i rasulo u EU”. Ako je došlo dotle, kako je mislila manjina evropskih parlamentaraca u odnosu na one koji su bili protiv ili uzdržani, procenjujem da nije u pitanju efikasnost ruskih medija nego „sve veće nepoverenje prema činjenicama koje iznosi establišment”. I to je deo definicije postistine.