​Ово личи на крај

Џулијан Барнс је у свом роману који носи овај наслов, а за који је пре пет година добио „Букера”, покушао да одговори на филозофско питање: Ко смо ми заправо? У трагању за одговором његов главни јунак, у старости присећајући се прошлости, открива да се његова сећања о чињеницама и реалност не поклапају.

Европски парламент (ЕП) не бави се филозофским питањима. Они гласају о резолуцијама које су необавезујуће, али су својеврсна писма о намерама, лобирају и за то добијају новац. Али и тамо, као и у овом роману, има људи који постављају себи ово филозофско питање и не губе контакт са реалношћу, упркос циљевима који су им задати или које су сами поставили. Ово је прича о те две врсте људи. Њих има и у ЕП, и испред телевизора, и на истоку и на западу, на радном месту или у кафићу. Ово је прича о томе како се људи данас односе према постистини – термину године, који су лингвисти недавно уврстили у Оксфордски речник.

Објашњење тог термина гласи: постистина се односи на околности у којима објективне чињенице имају мањи утицај на обликовање јавног мњења него емоције и реакције у друштву или лични и појединачни ставови.

ДА СЕ НЕ ЛАЖЕМО У среду је ЕП изгласао две резолуције које су необавезујуће, али имају карактер препоруке Савету министара ЕУ и Европској комисији. Прва је да се замрзну преговори са Турском о придруживању ЕУ, а друга је план како да се ЕУ супротстави пропаганди Русије и тзв. Исламске државе. Турски председник Реџеп Ердоган у петак је одговорио да ће, уколико више европске инстанце прихвате ову препоруку, Турска подићи рампу и пустити ка Европи два до три милиона миграната који се сада налазе у овој земљи.

А онда је аустријски министар спољних послова Себастијан Курц поручио да Европа не сме да дозволи уцене и подсетио да су за споразум са Турском увек постојала два услова: визна либерализација и убрзање приступних преговора. „Било је увек јасно да то нећемо моћи да испунимо”, признао је Курц. А портпаролка немачке канцеларке Ангеле Меркел после Ердоганове изјаве је поручила да претње не помажу. Али није рекла у шта би сврстала резолуцију ЕП. Да ли се то зове лицемерје? Или постистинска дипломатија?

ПОСТИСТИНА Што се тиче Русије и терориста којима је омогућено да створе свој калифат, чија је пропаганда стављена у исту раван и оцењена једнако опасном по ЕУ, њену демократију, јединство и начин живота – шта рећи – није им први пут. ЕП је већ изгласао неколико резолуција у којима су изједначени нацизам и фашизам. Иако резолуције нису обавезујуће, државе источне Европе које желе да се отресу совјетске прошлости доносиле су после њих законе о забрани коришћења комунистичких симбола, рушиле бисте вођа којима су се клањале, мењале датуме обележавања победе у Другом светском рату – само да не би заједно са Русијом славиле Дан победе над фашизмом.

Због серије таквих необавезујућих резолуција, у ЕП је направљена таква подела да пре две године, када је у СБ УН на предлог Русије стављена на гласање резолуција против величања нацизма, ниједна чланица ЕУ нити из региона (изузев Србије) није гласала за такав предлог. „За” је гласало 115 држава широм света, у којима живи 5,6 милијарди људи. Али ниједна чланица ЕУ није била забринута због успона екстремистичких покрета који пропагирају расизам, ксенофобију и неонацизам.

Иако изгледа сулудо, суштина је постистинска: ЕУ рачуна да ће, ако усклади националне прошлости које су се повампириле (дакле занемари чињенице), направити чвршћи (емотивни и реакцијски) блок према „спољном непријатељу”. Овог пута тај непријатељ су руски медији.

КОМИСИЈА ЗА ИСТИНУ Телевизија РТ и агенција „Спутњик”, као и две мање познате агенције, оптужене су да воде непријатељску пропаганду и затражена су додатна финансијска средства за представљање „праве истине”. Сличан концепт већ се, уз помоћ дародаваца из САД, спроводи у неким балтичким земљама. Права противречност јесте у томе што се на руске медије, ма колико њихов садржај презирале западне владе и њихови корисни идиоти, више не гледа као на меку моћ, него као на елеменат хибридног рата. Разумљиво је онда зашто је Владимир Путин честитао запосленима у овим редакцијама. Успели су да за релативно кратко време од потпуних аутсајдера, које многи воле да третирају као трапаве руске медведе, примењујући оно што деценијама чине Би-Би-Си, Си-Ен-Ен, Слободна Европа, Глас Америке или Ал џазира, толико уздрмају ЕУ и САД да су ови морали да покажу колико не верују у здрав разум својих грађана. Одлучено је да се формира комисија (којој ће требати много новца) која ће осмислити стратегију како да се заустави „разбијање демократских вредности, угрожавање суверенитета неких чланица и спрече расцеп и расуло у ЕУ”. Ако је дошло дотле, како је мислила мањина европских парламентараца у односу на оне који су били против или уздржани, процењујем да није у питању ефикасност руских медија него „све веће неповерење према чињеницама које износи естаблишмент”. И то је део дефиниције постистине.