Pre ili kasnije, svi smo grobljanska zemlja

Čačak – U srpskoj pravoslavnoj Crkvi Sv. Nikole u Feniksu, prošle subote po američkom vremenu, opojan je, a zatim u večnu kuću na gradskom groblju ispraćen bogoslov Radoš Stevlić. Tako se zatvorio ovozemaljski krug antikomuniste poteklog iz Gornje Gorevnice, trostrukog atentatora na Josipa Broza Tita.

Negdašnji mladić iz čačanskog sela, čiji zemni ostaci od prekjuče počivaju u ilovači Arizone, tako se, u nebeskom prostoru, pridružio nesuđenoj meti, ali je, pred kraj svog veka, septembra 2015. u Čačku, ovom izveštaču „Politike”, pripovedajući o svom čudnovatom životopisu, kazao nešto što priliči čestitom Srbinu i pravoslavcu.

– Kao i moji saborci u emigraciji, smatrao sam da je Josip Broz lažni car Šćepan Mali i da ne zaslužuje da vlada Srbijom. Bio sam svestan da po našoj veri nemam pravo da oduzmem čoveku život, i možda je bolje što se sve završilo kako i jeste – kazao nam je tada Stevlić, koji je u svojoj drugoj postojbini (SAD) robijao 4,5 godine zbog nikad neizvedenog atentata na predsednika SFRJ.

Porodica Stevlićeva u SAD objavila je onomad umrlicu na internet stranici azcentral.com, gde stoji:

„Radoš Stiv Stevlić, 78, iz Piorije u Arizoni, preminuo je 22. novembra 2016. Rođen je u Čačku, u Srbiji, preselio se u Čikago u Ilinoisu 1967, a 16 godina kasnije u Arizonu. Nadživela su ga braća Hranislav i Sreten (Rašo), snaja Brana, dve sestre koje su kaluđerice u srpskim manastirima, tri pastorke i mnogi sinovci i sinovice. Ranije je sahranio brata Jovišu.”

U jesen 2015, kad je poslednji put došao u zavičaj, kazao nam je i ovo:

– Ja sam star čovek i moram da brinem o večnosti koja je podugačka. Zašto bih nju izgubio zbog ovozemaljskog kratkog života od stotinak godina. Zato pokušavam da pred Bogom budem ispravan kako bih zaslužio život večni. Možda vam delujem kao zanesenjak, ali ja u to verujem. Približava mi se kraj, a naš narod kaže: S čim ćeš izaći pred Miloša?

Kao junoša svršio je Bogosloviju u Beogradu, ali nikad, život i ljudi hteli su tako, nije bio rukopoložen za sveštenika niti primljen na studije teologije, čemu je stremio. Izraziti antikomunistički stav usmerio ga je ka Italiji i političkom azilu 1966. („Preko logora u gradiću Latina, Musolinijevom rodnom mestu, dobio sam vizu za SAD”)

Evo kako nam je pre 15 meseci opisao šta je dalje bilo:

– Najpre sam, godinu i po, radio u jednoj fabrici u Čikagu, jer nisam našao ništa bolje, a onda sam kupio jedan restoran sa 70 mesta i sobama za izdavanje, i istovremeno počeo da razvijam privatni posao sa kućama. Odmah sam se obreo u našem emigrantskom krugu i brzo postao predsednik Crkvenoškolske opštine Sveti Nikola u Čikagu. Svake godine kupovao sam po jednu kuću, dok me 1976. nisu uhapsili agenti Federalnog istražnog biroa (FBI). Jugoslovenska vlada je tih godina Stejt departmentu u Vašington uputila spisak sa imenima 146 osoba, svi su Srbi, razume se, sa zahtevom da ih američke vlasti pohapse („Imam taj spisak kod kuće, u Arizoni”). Stejt department je odgovorio ovima u Beogradu da ne mogu da utamniče toliki narod, to je puk vojske, pa se sve svelo na nas šestoricu: Nikolu Kavaju, Stojiljka Kajevića, Boška Radonjića, Životija Savića, Nikolu Živovića i moju malenkost. Danas (29. 9. 2015), živi smo samo Kajević i ja. Glavna optužba bila je pokušaj ubistva Josipa Broza Tita.

Nekoliko godina pre hapšenja, Stevlić se iselio iz Čikaga:

– Udba je tada ubijala naše istaknute ljude u Evropi, pa se preselila u Ameriku. Sastanemo se i većamo koji je sledeći od nas. Zato sam kupio imanje na 60 kilometara od Čikaga, nastanio se tu i počeo da podižem zid oko imanja da bih se obezbedio od napada agenata Udbe. Kad su jednog dana kod mene upala petorica ljudi s mašinkama, odmah sam pomislio: oni su. Poletao sam u zaklon, iza automobila, ali sam se obradovao kad sam čuo: „Ovo je FBI, ustanite i stavite ruke na kola”.

Dok su me vozili u centralni zatvor Čikaga, upitao sam agente Biroa: „Zar ste morali tako teatralno da me hapsite?” Toliko puta sam bio kod vas u kancelariji, mogli ste da me pozovete telefonom i jednostavno bih došao. Onaj jedan kaže: „Tako nam je bilo naređeno, da sve izvedemo kao da hapsimo opasne teroriste”.

Stevlić nam je pripovedao da je na suđenju u Čikagu „Kavaja odmogao i sebi i ostalima”.

– Protiv mene su imali osam tačaka optužbe, Kajevića devet, protiv Kavaje pet tačaka. Moja maksimalna kazna mogla je da bude 65 godina, Nikolina 35. Ali, na kraju, meni su dali 10, a njega je sudija osudio na 20 godina, zato što je svojim jezikom upropastio čitavu stvar. Kavaja na suđenju uperi prst ka sudiji i kaže mu: „Ti mene ne možeš da osudiš koliko ja mogu da izdržim, kad-tad ja ću stati na tle slobodne Srbije”. Dalje mu Nikola priča: „Da su ovi iz FBI kod mene u Crnoj Gori, sve bih ih povešao na bandere, a i tebe, Sulejmane”, obrativši se federalnom tužiocu O’Salivenu. Sudija na to reče Kavaji: „You are One Man Army” – i udvostruči mu kaznu.

Šta je, u stvari, istina oko atentata na Tita? Radoš je opisao da su se naši emigranti u SAD tri puta pripremali da ubiju predsednika SFRJ.

– Jedan pokušaj propao je za vreme Brozove posete Meksiko Sitiju. To je bilo 1965. godine, pre mog dolaska u Ameriku. Tamo su iz SAD išli Dragiša Kašiković, preodenut u katoličkog sveštenika, a Kavaja i neki Milan Srbin, kome nikad prezime nisam zapamtio, bili su navodno turisti sa fotoaparatima, ali su u njima nosili bombe. Nikola mi je kasnije pričao da nisu mogli da priđu ni blizu Broza, bio je strašno čuvan.

Drugi plan izneverio je u Filadelfiji, u SAD:

– Oko aerodroma je bio dubok jarak i tu je Kavaja išao u akciju sa snajperkom. Trebalo je da se čeka da Broz izađe iz aviona i krene pešice ka terminalu. Taj deo Nikola je uhvatio na nišan i nije bio problem sa izruči 4-5 metaka, ali se Broz nije ni pojavio iz aviona. Vrata nisu ni otvorili, već je pilot posle sletanja samo okrenuo letelicu i ponovo je podigao. Tada smo zaključili da smo bili provaljeni i da je neko obavestio FBI, jer nije bilo razloga da avion sleti pa ponovo uzleti.

Treći pokušaj propao je u Vašingtonu:

– Kajević i ja išli smo u izvidnicu, tražeći mesto gde bi bilo najbolje da se sačeka limuzina Josipa Broza. U Americi je običaj da strani državnik odlazi u Belu kuću sa predsednikom i posle razgovora sa njim izlazi i obilazi oko vrta. U severozapadnom delu Bele kuće je pres-komanda, mi smo mislili da je najbolji momenat da ga sačekamo blizu te zgrade. Kavaja je bio obučen u pilotsku uniformu, jedva sam ga i ja prepoznao. Ali sa obe strane Brozove limuzine su duge papuče na kojima su napakovani stajali policajci, nije bilo izgleda da se priđe. Čujem razne razgovore na mnogim jezicima, ko zna čijih agenata, ima KGB-a, MI 6… Nismo ni znali gde je Broz tačno, auto je blindiran, pobili bismo nedužan narod. Kavaja je imao mašingever, nosili smo bombe, ali je oko nas bila masa špijuna. Zato smo ćutali i odustali. To je bilo 1975. godine, kad je američki predsednik Džimi Karter pozvao Broza u posetu i rekao mu da će pohapsiti sve antititovske elemente u Americi.

Od deset dosuđenih godina, Stevlić je u zatvoru izdržao 4,5 – u robijašnici u Viskonsinu.

– Ne mogu da kažem ništa loše o tom zatvoru, možda i zbog toga što su čuvari bili uglavnom vijetnamski veterani, borci protiv komunista kao što sam i ja bio.

Tokom robijaških godina Stevlić je odslušao sedam semestara, položio sve ispite i završio ekonomski fakultet, kao najbolji u svojoj generaciji. Kao stub porodice oko sebe je u SAD okupio braću iz Srbije, koji su dolazili jedan po jedan: Joviša (počivši) i Sreten prebegli su kao emigranti, dok je Hranislav doputovao sa pasošem i ostao u SAD.