Bogovi rokenrola su izumrli

Ja sam južnjak koji je odrastao slušajući hevi metal, „Black Sabbath”, ali sam istinu prepoznao i u folku i bluzu.

Ona se može naći u svakoj muzici, svejedno da li je iz Afrike ili Indije. Pokušavam da predstavim istinu svog kraja, mada se ni u tamošnju scenu ne uklapam – kaže Didž Leg, poznat i kao Brat Didž, koji će sa svojim bendom svirati u sredu u beogradskom „Elektropioniru”, a u četvrtak u novosadskom klubu „CK13”.

Leg potiče s dubokog juga SAD, iz močvara Luizijane, i ima krvi Kejdžuna, Iraca i Indijanaca. Svira takozvani „dobro”, akustičnu gitaru s metalnim rezonatorom, karakterističnu za bluz kakav i on izvodi po uzoru na onaj prvobitni, iz delte Misisipija. Ali, njegov bluz je prožet psihodelijom koja mu naoko ne pripada dok se ne setite koliko američki jug slovi za mistično mesto.

Da li je vera da taj misticizam postoji samo pozitivan stereotip ili ga osećaju i južnjaci?

Osećaju iako nisu uvek toga svesni. Tu su ljudi koji žive po svojim pravilima. Dobro je ne uklapati se.

Ne želim da budem jedan od onih belaca koji pokušavaju da zvuče kao crni berači pamuka iz 1920, to sramoti bluz iz delte i previšnje figure poput Roberta Džonsona, San Hausa i Slepog Vilija Džonsona, koji su Maunt Rašmor američke muzike.

Odajem tome počast, ali neću da se pretvaram da sam ono što nisam. Ne zvučimo kao bilo ko iz našeg rodnog kraja niti nas svi tamo vole.

Ljudi romantizuju i biografije poput vaše – jeftini moteli u kojima ste živeli, preživljavanje od taksiranja i pranja sudova, pomaganje beskućnicima. To je bilo „traganje za sobom” ili nužnost?

Oboje. Nisam rođen bogat, nisu mi u ruke gurali novac, pa sam išao tamo gde me je univerzum vodio. Ali, u sve što radim nastojim da uložim kreativnost kako bih to uzdigao iz banalnosti i našao značenje i lepotu.

Nužnost je bilo i snimanje albuma u napuštenom stovarištu ili ste tamo tražili nešto što se ne može uhvatiti u studiju?

Opet oboje. Studiji su skupi i ispunjeni napetošću. Najbolje radim u tihom prostoru, kao u mojoj staroj kući i šupi iza nje.

Traženje pravog prostora, koji daje inspiraciju, gotovo je vračanje, hodaš kao u mraku, opipavaš umom dok ne nađeš vibraciju.

Kakvu inspiraciju ste našli sviranjem u javnim toaletima, pećinama, deponijama?

Zlatni bogovi rokenrola su izumrli, on je zastareo i upao u vodviljsku fazu, u kojoj je sve nekako malo. Volim da muziku zarijem u mesta gde je tobože ne bi trebalo biti, gde se ne naplaćuje ulaz, jer muzika je svuda, pa i ritmu mašina na ulici.

Da li vam se finansijsko stanje popravilo otkako je Kventin Tarantino upotrebio vašu pesmu za film „Đangova osveta”?

Malo, sad mogu da kupim polovna kola. I dalje niko u mene ne upumpava novac da bi me učinio većim nego što bi trebalo da budem. Zvali su me iz Los Anđelesa, pitali šta želim da postignem i rekao sam im istinu.

Izgleda da je nisu hteli čuti jer mi se posle nisu javljali. Želim da moju muziku ljudi čuju, ali ono što mene vodi, sudbina ili univerzum ili šta god, radi zaista sporo. Možda je tako najbolje, jer nisam spreman da se prostituišem u pop-selebriti kulturi, da se pretvorim u crtani film da bih uspeo.

Osećam se dovoljno glupo već i radeći ovo što radim, ne bih da se osećam glupo pred milion ljudi.

Jednom ste rekli da biste, da je živ, najviše voleli da sarađujete s Jukijom Mišimom (japanski pisac, desničarska ikona, homoseksualac, vođa paravojne formacije, počinio sepuku nakon što mu je propao pokušaj vojnog udara, prim. aut.). Kako bi to izgledalo?

Ne znam, ali bi bilo kul i prelazilo bi granice.

A saradnja sa „Sonic Youth”, koji su vam među omiljenim bendovima iako se to od bluzera ne očekuje?

Volim ih zato što nisu opterećeni virtuoznošću, sviraju na osećaj, a ne mozgom.

Naš bend pokušava da apstraktne zvukove poput njihovih, koji odražavaju klaustrofobiju velegrada, prenese u ruralni kraj, gde nije tako napeto, ima prirode i prostora, ravno je i otvoreno, bez nebodera.

Južnjački rok pomešan s „Pink flojd ” i „Sonic Youth”, psihodelična verzija juga.