Žig srpske krivice

Gotovo istovremeno pojavile su se dve knjige dr Mila Lompara (1962), profesora Filološkog fakulteta u Beogradu na predmetima Srpska književnost XVIII i XIX veka i Kulturna istorija Srba. Jednu – „Polihistorska istraživanja” – objavila je izdavačka kuća „Katena mundi”, a drugu – „Pohvala nesavremenosti” – „Laguna”.

„Polihistorska istraživanja”, tvrdi prof. dr Slobodan Antonić, subverzivna je i zato opasna knjiga. Ona staje naspram ne samo čitave jedne dominantne ideologije već i naspram svega što tu ideologiju podupire.

Centralno mesto u knjizi „Polihistorska istraživanja” zauzima esej „Trijumf kolonijalne svesti – Latinka Perović”. Šta joj sve zamerate?

To je samo najduža studija u jednoj obimnoj knjizi, u kojoj je reč o različitim autorima: od Slobodana Jovanovića, do Alojza Šmausa, ili od Anice Savić Rebac do Nikole Miloševića. U analizi knjige, koju ste izdvojili, kritikujem vladajuću ideološku mrežu našeg vremena; transfer komunističkih shvatanja u globalističke predstave; kontinuitet negiranja srpskih nacionalnih prava u dva sasvim različita poretka; slučaj čoveka bez savesti kao zakonomernog ploda komunizma, koji postaje posthrišćanski čovek globalizma.

Ali, nije reč samo o prošlosti, ona je i danas predstavnik „okupaciono-kolonijalne moći”?

Ono što se odigrava u našoj stvarnosti – od neistinitog propagandnog poistovećivanja Miloševića s Hitlerom, iz 1992, do nedavnog uvođenja verbalnog delikta u krivično zakonodavstvo – ima svoje ideološko i istorijsko pripremanje i obrazloženje u tekstovima koji čine ovu knjigu. Otud i teza da nultu tačku u našoj istoriji čine zločini devedesetih: kao da im nisu prethodili Jasenovac, komunistička streljanja 1945. i Goli otok.

Godine 1972. u Srbiji su stradali liberali. Mislilo se da je to ravnoteža prema maspoku. Međutim, Srbija se tada, sama, odrekla svoje intelektualne elite?

Kao što se građanska elita odrekla Srbije posle Prvog svetskog rata – zbog Jugoslavije – tako je te elite nestalo posle komunističke revolucije. Nema nikakve komunističke inteligencije koja bi se mogla uporediti s ljudima skrajnutim posle 1945. godine

Da li podela na prvu i drugu Srbiju počinje knjigom Radomira Konstantinovića „Filosofija palanke”?

Ta knjiga ideološko je opravdanje i obrazloženje titoizma: osobenog negiranja srpskih građanskih, nacionalnih i kulturnih prava i tradicija u korist komunističke ideologije. Svakako da ima i sasvim drukčijih mišljenja o njoj.

Sve su ovo, manje-više, političke teme. Šta je s kulturom, i ona je u kolonijalnom statusu?

Srpska kultura trebalo bi da u javnoj svesti ozakoni nametnuto stanje posle raspada Jugoslavije. Otud sve što je srpsko treba svesti na srbijansko, da ono što nije srbijansko – kao Njegoš, Andrić, Selimović, Petar Lubarda – s vremenom prestane da bude srpsko. Istovremeno, srpska kultura u Srbiji treba da postane – multikulturalistička. Tada postaje normalan, neprestani zahtev da se Gračanica, i Dečani u Unesku izmeste iz Srbije.

Imamo, konačno, ministra kulture „koji obećava”. Kako ocenjujete njegov učinak u prvih sto dana vlade?

Ako procenjujemo po njegovom učešću na proslavi PEN-a, kada je podanički posetio neformalnog komesara srpske kulture, u poslednje dve decenije – predsednicu PEN-a i dugogodišnju potpredsednicu DS-a – mogao bi to biti još jedan ministar koji je poklonik nevladinog kontinuiteta naših vlasti, kao što je to i predsednik Vlade.

Intelektualce delite na diletante i pedante. Koji su vam draži?

Tako ih je podelio Migel de Unamuno. Najdraži su mi moralisti: i kao filozofi, i kao pisci, i kao esejisti, i kao polihistori.

Slobodana Jovanovića smatrate školskim primerom polihistorstva. Po čemu je on „mnogolika pojava”?

Po tome što se superiorno kretao, i pravnom i političkom teorijom, i istorijskim raspravama i sintezama, i književnom i umetničkom kritikom.

Lepim rečima govorite i o Jovanu Deretiću, izdvajate ga od ostalih istoričara književnosti?

Njegovo delo je izuzetno: obuhvata sva područja srpske književnosti, ocrtava izbledele putanje kontinuiteta između njih, odlikuje se izvrsnošću analize i sinteze u osvetljavanju književnih pojava, dela i ličnosti, pisac je „Istorije srpske književnosti”. Bio je član Predsedništva CK SK Srbije. Zar moj odnos prema njemu ne pokazuje kako nisam ideološki isključiv? Jer on nije bio čovek komunističke nego humanističke svesti.

Po čemu se Alojz Šmaus, u tumačenju Njegoševog dela, izdvojio od naših književnih tumača?

Po tome što je Njegoša razumeo na tako superioran način – pre skoro sto godina – da današnji osporavatelji najvećeg srpskog pesnika izgledaju potpuno inferiorno. Oni, u poređenju s njim, jednostavno liče na sebe.

Ima li pravo danas Nebojša Vasović da iznosi kritičke stavove prema delu Danila Kiša?

Navodno ima, ali praktično biva isključen iz javnog književnog postojanja.

Kako zamišljate postmodernog polihistora? Verujete li u renesansne ličnosti, u pobedu umetnosti nad antiumetnošću?

Postmoderni polihistor – o kojem pišem u poslednjoj studiji u knjizi – čovek je čije kulturološko osvetljavanje književnosti krijumčari ideološki i politički predumišljaj. On je više ili manje vešti službenik političke korektnosti. Za razliku od modernog polihistora.

Mnogo se ovih dana priča o Memorandumu SANU, nedovršenom dokumentu od pre tri decenije. Kako, s ove vremenske distance, gledate na ovaj dokument?

On je zloupotrebljen i neistinito prikazan, da bi se stavio žig srpske krivice na događaje koji će uslediti. Taj žig uslovljava i današnje ponašanje SANU. Tako je nedavni skup pod naslovom „Kultura kao osnova nacionalnog identiteta” okupio isključivo ljude jedne političke orijentacije – našu nevladinu inteligenciju. Među njima je samim prisustvom briljirala jedna osoba: nekadašnji izvršni sekretar GK SK Beograda. Potom, kao gradski sekretar kulture – u ime DS-a – nije prstom mrdnula da pomogne Zadužbini Miloša Crnjanskog da dobije jednu kancelariju. Lično sam je uzalud molio. Nije joj smetalo da ostanemo u neuslovnoj sobici pored toaleta u UKS.

Da je takvo ponašanje u vezi s njenom komunističkom svešću, a ne s DS-om, shvatio sam kada mi je Mlađan Đorđević, savetnik tadašnjeg predsednika Srbije, pomogao u dodeljivanju pristojne kancelarije. Iako sam bio jedan od javnih kritičara politike tadašnjeg predsednika. Njima to nije smetalo da učine nešto za Miloša Crnjanskog. Kao što ni meni ne smeta da to kažem, sada kada nisu na vlasti. Zato što je to istina.

Skup u SANU možda je mogao imati bolji naslov: „Kultura kao osnova antinacionalnog identiteta”. Tada bi se učesnici udobnije osećali, a i Crnjanski nije bio akademik.

Vaša knjiga „Pohvala nesavremenosti” može se čitati i kao posmodernistički roman. Na kompoziciji – šahovskoj partiji – pozavideo bi vam i Milorad Pavić. Kako ste došli na ovu ideju?

U središtu ovog eseja nalazi se iskustvo nesavremenosti. Ono je osvetljeno u protivrečnim vezama sa savremenošću: tu su i moć, i autsajder, i klovn, i subverzivnost, i selfi, i slepilo zadovoljstva, i etos, i okrutnost.

Zagonetne tragove donosi nam razmišljanjem o putanjama motiva i tema, o sudbinama umetnika, mislilaca, slikara, o Orvelu i Crnjanskom, Karavađu i Magritu, Principu, Dositeju i Slobodanu Jovanoviću, o Nevernom Tomi i Hristu. Tragove srećemo svud: u Londonu, Pragu, Berlinu, Bostonu, Terezinu, Beču, Parizu, Torontu, Potsdamu.

Tako smo sreli i Fišera i Spaskog: davnašnja ljubav prema Spaskom dovrhunila je u odluci da poteze jedne njegove partije – odigrane u Beogradu – pretvorim u naslove poglavlja, jer mi se učinilo zgodnim da tako naglasim duhovno jedinstvo ovog policentričnog eseja.