Faktor Imaz u rastanku s Bekerom

Rastanak Novaka Đokovića i Borisa Bekera ne zahteva posebna objašnjenja, jer su tri godine saradnje i sjajnih rezultata dvostruko više od prosečnog staža jednog trenera u tenisu. Ipak je „razvod” najuspešnijeg teniskog para izazvao mnogo različitih tumačenja, posebno onih koja se tiču tajanstvene uloge novog lica na klupi, Pepa Imaza.

Malo ko može da ospori da je pojava Pepea Imaza na klupi iritantna za većinu Đokovićevih navijača, a istovremeno zabavna za one iz drugih tabora, služeći za podsmešljive i zlurade komentare. Poredeći dve klupe i njihov uticaj na tokove mečeva, jasno se vidi da su trojica Marijevih ljudi, na čelu sa Džejmijem Delgadom, neuporedivo efikasniji tim. Savršeno orkestrirani, dižu se i aplaudiraju kao jedan u svakom kritičnom trenutku, kao slika i prilika jedinog što može da uradi najbolji teniski štab u ovom trenutku. Kada se tome doda autoritet i ledeno čvrsta podrška Ivana Lendla, sa kojim je Mari u dva navrata dostigao svoje najviše domete, poređenje sa trenutnom situacijom na Đokovićevoj klupi gubi smisao.

Od prve polovine 2011, kada se naš teniser probijao na svetski vrh, na njegovoj klupi više nije bilo ni približno toliko entuzijazma, a vremenom se dodatno krunio. Verni Marjan Vajda se postepeno umarao – daleko prelazeći prosečni staž teniskih trenera od 18 meseci – i padao u drugi plan u odnosu na Bekera, čija je glavna uloga između mečeva, a ne u toku igre. Konačno, u završnici ove sezone je pojava Imaza – najupadljivijeg izgledom koji ne odaje bilo kakvu vezu sa sportom – pretvorila takmičarsku atmosferu na klupi u kamernu, ili možda estradnu. Bezlični osmeh Španca potpuno je obezličio reakcije na klupi, od kojih se očekuje dodatni adrenalin, a ne nirvana.

Mogao je Đoković i bez podrške sa klupe tokom dve i po godine apsolutne vladavine, ali je teže sa neslogom na klupi. Sada su svi prsti upereni u Imaza, čija pojava izaziva toliko averzije kod navijača, pa zašto ne i kod nekog od ljudi u štabu.

Nekorektno je i nepristojno ocenjivati Đokovićev izbor saradnika. U slučaju Imaza, može se reći samo da je njegova pojava na klupi bila znak takmičarske slabosti najboljeg tenisera sveta. Kao što su i izjave da mu pobede više nisu važne, znaci takmičarske, ne i ljudske slabosti.

Niko nema prava da procenjuje lične prioritete i planove, kao što niko ne može da kaže da li je Imaz pomogao Đokoviću da stigne do finala u Njujorku i Londonu, ili odmogao – da ne stigne korak dalje. Takva vrsta podrške bila je potrebna Đokoviću kao odgovor na krizu u igri, ali i u ličnom životu. Jer, za najboljeg sportistu sveta igra i život ne mogu da se razdvoje.

Zato, pre eventualnog izbora novog trenera, Đoković mora da odluči da li želi mir ili nemir na terenu, a onda da prilagodi štab planovima. Uopšte ne treba da se sumnja u buduće lične odluke najboljeg ambasadora Srbije u poslednjoj deceniji, jer je do sada opovrgao sve neverne Tome.

Počevši od 2006, kada je odbio primamljivu ponudu da se pridruži Mariju kao britanski teniser, Đoković je svaki svoj potez opravdavao rezultatima, na terenu i van njega. I posle svakog poteza je napredovao: od saradnje sa Vajdom, preko Četojevića i promene ishrane, do toliko kritikovanog angažovanja Borisa Bekera, u to doba televizijskog komentatora bez ikakvog ozbiljnijeg trenerskog iskustva…

Danas, kada se dovode u pitanje Đokovićeve poslednje odluke, valja se setiti da je isto bilo u prvoj polovini 2014, u svitanje najuspešnijeg perioda u deceniji njegove teniske vladavine. Posle tadašnjeg poraza od Vavrinke u Melburnu – jedinog u poslednjih šest godina – malo je bilo onih koji nisu krivili saradnju sa Bekerom kao potpuni promašaj. Podsećali su nas na avanturistički život najmlađeg osvajača Vimbldona, tražili iza svega uticaj nemačkog lobija i – slutili brzi kraj.

A prvooptuženi je za svega tri godine proslavio dupliranje Novakovih titula, kako grend slem, tako i masters nivoa. I uneo je šampionske ambicije, a svoje obnovio. Na početku kao strano telo koje pomalo žulja, Beker je iznudio korak napred i na neki način i sam duplirao svojih šest grend slem titula.

Razlozi prekida saradnje, posle perioda u kojem su Đokovićeve dalje ambicije postale manje od Bekerovih, ne moraju da budu zagonetni. Kada je teniseru manje stalo do rezultata nego što trener očekuje, za potonjeg više nema pravog posla.

Sa ljudskog stanovišta, ova saradnja se završava bez mrlje, ostavljajući obojici da biraju dalje puteve. Teniser je od početka podržavao trenera, a gest zahvalnosti koji će se pamtiti je prošlogodišnje gostovanje Bekera u Jugoslovenskom dramskom, kada je Nemac postao blizak čak i najogorčenijim kritičarima.

Sa svoje strane, šestostruk grend slem šampion, bez dlake na jeziku, dokazao je prijateljstvo zapušivši usta na sva pitanja o razlozima raskida. Njegova kratka poruka „Hvala ti! Proveli smo najlepše vreme u životu”, zaključila je period najveće nadmoći jednog tenisera u novijoj istoriji.

Beker bi, prema nekim izvorima, mogao da počne saradnju sa mladim Aleksandrom Zverevom, najvećom teniskom nadom Nemačke, a Đoković će dotle raščišćavati svoje planove. Dve su logične pretpostavke: da će ponovo da se okrene teniskim ciljevima i da tada na klupi više neće biti Imaza. Jer, više neće biti potrebe za njim.

Sampras vodi na kladionici za novog trenera

Britanske kladionice među kandidatima za novog Đokovićevog trenera na prvo mesto stavljaju Pita Samprasa, kao Novakovog idola iz detinjstva, a blizu su Džon Mekinro, Patrik Rafter i Andre Agasi. Kvote su ponuđene i za Džima Kurijera, Darena Kejhila, Patrika Muratoglua, pa čak i za Matsa Vilandera…

Od glavnih kandidata kladionice, Mekinro je do sada imao najbliže odnose sa našim teniserom.