Фактор Имаз у растанку с Бекером

Растанак Новака Ђоковића и Бориса Бекера не захтева посебна објашњења, јер су три године сарадње и сјајних резултата двоструко више од просечног стажа једног тренера у тенису. Ипак је „развод” најуспешнијег тениског пара изазвао много различитих тумачења, посебно оних која се тичу тајанствене улоге новог лица на клупи, Пепа Имаза.

Мало ко може да оспори да је појава Пепеа Имаза на клупи иритантна за већину Ђоковићевих навијача, а истовремено забавна за оне из других табора, служећи за подсмешљиве и злураде коментаре. Поредећи две клупе и њихов утицај на токове мечева, јасно се види да су тројица Маријевих људи, на челу са Џејмијем Делгадом, неупоредиво ефикаснији тим. Савршено оркестрирани, дижу се и аплаудирају као један у сваком критичном тренутку, као слика и прилика јединог што може да уради најбољи тениски штаб у овом тренутку. Када се томе дода ауторитет и ледено чврста подршка Ивана Лендла, са којим је Мари у два наврата достигао своје највише домете, поређење са тренутном ситуацијом на Ђоковићевој клупи губи смисао.

Од прве половине 2011, када се наш тенисер пробијао на светски врх, на његовој клупи више није било ни приближно толико ентузијазма, а временом се додатно крунио. Верни Марјан Вајда се постепено умарао – далеко прелазећи просечни стаж тениских тренера од 18 месеци – и падао у други план у односу на Бекера, чија је главна улога између мечева, а не у току игре. Коначно, у завршници ове сезоне је појава Имаза – најупадљивијег изгледом који не одаје било какву везу са спортом – претворила такмичарску атмосферу на клупи у камерну, или можда естрадну. Безлични осмех Шпанца потпуно је обезличио реакције на клупи, од којих се очекује додатни адреналин, а не нирвана.

Могао је Ђоковић и без подршке са клупе током две и по године апсолутне владавине, али је теже са неслогом на клупи. Сада су сви прсти уперени у Имаза, чија појава изазива толико аверзије код навијача, па зашто не и код неког од људи у штабу.

Некоректно је и непристојно оцењивати Ђоковићев избор сарадника. У случају Имаза, може се рећи само да је његова појава на клупи била знак такмичарске слабости најбољег тенисера света. Као што су и изјаве да му победе више нису важне, знаци такмичарске, не и људске слабости.

Нико нема права да процењује личне приоритете и планове, као што нико не може да каже да ли је Имаз помогао Ђоковићу да стигне до финала у Њујорку и Лондону, или одмогао – да не стигне корак даље. Таква врста подршке била је потребна Ђоковићу као одговор на кризу у игри, али и у личном животу. Јер, за најбољег спортисту света игра и живот не могу да се раздвоје.

Зато, пре евентуалног избора новог тренера, Ђоковић мора да одлучи да ли жели мир или немир на терену, а онда да прилагоди штаб плановима. Уопште не треба да се сумња у будуће личне одлуке најбољег амбасадора Србије у последњој деценији, јер је до сада оповргао све неверне Томе.

Почевши од 2006, када је одбио примамљиву понуду да се придружи Марију као британски тенисер, Ђоковић је сваки свој потез оправдавао резултатима, на терену и ван њега. И после сваког потеза је напредовао: од сарадње са Вајдом, преко Четојевића и промене исхране, до толико критикованог ангажовања Бориса Бекера, у то доба телевизијског коментатора без икаквог озбиљнијег тренерског искуства…

Данас, када се доводе у питање Ђоковићеве последње одлуке, ваља се сетити да је исто било у првој половини 2014, у свитање најуспешнијег периода у деценији његове тениске владавине. После тадашњег пораза од Вавринке у Мелбурну – јединог у последњих шест година – мало је било оних који нису кривили сарадњу са Бекером као потпуни промашај. Подсећали су нас на авантуристички живот најмлађег освајача Вимблдона, тражили иза свега утицај немачког лобија и – слутили брзи крај.

А првооптужени је за свега три године прославио дуплирање Новакових титула, како гренд слем, тако и мастерс нивоа. И унео је шампионске амбиције, а своје обновио. На почетку као страно тело које помало жуља, Бекер је изнудио корак напред и на неки начин и сам дуплирао својих шест гренд слем титула.

Разлози прекида сарадње, после периода у којем су Ђоковићеве даље амбиције постале мање од Бекерових, не морају да буду загонетни. Када је тенисеру мање стало до резултата него што тренер очекује, за потоњег више нема правог посла.

Са људског становишта, ова сарадња се завршава без мрље, остављајући обојици да бирају даље путеве. Тенисер је од почетка подржавао тренера, а гест захвалности који ће се памтити је прошлогодишње гостовање Бекера у Југословенском драмском, када је Немац постао близак чак и најогорченијим критичарима.

Са своје стране, шестострук гренд слем шампион, без длаке на језику, доказао је пријатељство запушивши уста на сва питања о разлозима раскида. Његова кратка порука „Хвала ти! Провели смо најлепше време у животу”, закључила је период највеће надмоћи једног тенисера у новијој историји.

Бекер би, према неким изворима, могао да почне сарадњу са младим Александром Зверевом, највећом тениском надом Немачке, а Ђоковић ће дотле рашчишћавати своје планове. Две су логичне претпоставке: да ће поново да се окрене тениским циљевима и да тада на клупи више неће бити Имаза. Јер, више неће бити потребе за њим.

Сампрас води на кладионици за новог тренера

Британске кладионице међу кандидатима за новог Ђоковићевог тренера на прво место стављају Пита Сампраса, као Новаковог идола из детињства, а близу су Џон Мекинро, Патрик Рафтер и Андре Агаси. Квоте су понуђене и за Џима Куријера, Дарена Кејхила, Патрика Муратоглуа, па чак и за Матса Виландера…

Од главних кандидата кладионице, Мекинро је до сада имао најближе односе са нашим тенисером.