Izazov je bio igrati protiv Partizana, Dinama, Zvezde, Hajduka...

Takvih golmana danas više nema...

Ko je imao sreću da gleda čuvenog ,„letećeg Mostarca,” Envera Marića, taj dobro zna o kakvom fudbalskom čudu među stativama je reč.

Član čuvenog Veleževog trija BMV (Bajević- Marić-Vladić) koji je čak tri puta branio za selekciju sveta i Evrope, je pre neku godinu, nakon operacije srca, i dugogodišnje trenerske karijere, otišao u zasluženu sportsku penziju.

Mada, često ume da kaže da u Belinu, gde danas živi sa porodicom, skokne da pogleda Hertu, sa njom podeli i tužne i lepe trenutke. Za tim iz Mostara odigrao je 470 utakmica, za Šalke je branio više od 150 mečeva a na golu reprezentacije Jugoslavije stajao je 32 puta.

Posle završene fudbalske karijere potpuno se posvetio radu sa golmanima.

Najpre je radio u Veležu, potom u Fortuni iz Dizeldorfa kao i u Herti iz Berlina.

U ovdašnjoj fudbalskoj polemici postoji mišljenje da je Regionalna liga, koja bi ponovo okupila klubove iz bivše Jugoslavije, sve veća realnost. Šta Vi o tome mislite?

- Ja sam za to da se takva liga obavezno igra. Naravno, taj dogovor mora ići u saglasnost sa Uefom. Mislim da je taj predlog odličan, ta buduća liga koja bi okupila klubove iz nekadašnje velike četvorke jugoslovenskog fudbala bi svakako podigla interesovanje.

Na šta Vas prvo asocira zajednička liga?

– Velež je imao strašnu ekipu. Izazov je bio igrati protiv Zvezde, Partizana, Hajduka, Dinama...Kada smo igrali u Mostaru, Crvena zvezda je uglavnom imala najveću podršku u istočnoj Hercegovini. Dolazili su navijači iz Bileće, Gacka, Nevesinja da bodre ,„crveno-bele,”. Sa druge strane Dinamo je imao najviše navijača u zapadnoj Hercegovini. Bile su to utakmice za koje smo i mi i naši navijači živeli. Nije nam trebala neka velika inspiracija. Imali smo takvu popularnost...

Šta bi donela Regionalna liga u fudbalu?

– Najpre mnogo veće interesovanje nego danas. Kada to kažem mislim i na interesovanje među navijačima, medijima, sponzorima. Žalosno je kada danas vidim da su ne samo u Bosni, već i Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji, stadioni poluprazni. Igra se tek pred nekoliko stotina gledalaca. Često se pitam u čijem su interesu te lige. To u naše vreme jednostavno nije moglo da se zamisli. Drugo, bilo bi mnogo veće dinamike nego danas. Interes publike bi bio daleko veći, a samim tim i klubovi bi mnogo bolje zarađivali.

Da li i dalje održavate kontakte sa bivšim saigračima?

- Često se čujemo, iako sam preko dvadeset godina u Nemačkoj. U kontaktu sam sa Bajevićem, koji je danas sportski direktor u AEK-u iz Atine, sa Oblakom i drugima.

Da li huligani mogu biti prepreka zajedničkom takmičenju?

- Iskreno govoreći i u vreme bivše Jugoslavije bilo je ekcesa i incidenata na tribinama. Bilo je puno i naboja i neke loše energije, ali, policija je to sve rešavala bez problema. Ako danas policije u ovim zemljama o kojima govorimo, žele da spreče incidente, siguran sam da bez problema mogu da urade. I pre rata je bilo incidenata. Mislim i uz dobru volju klubova, koji mogu da pozovu svoje navijača na fer i korektno navijanja. Ipak, odlučujuću ulogu u svemu tome ima država.

Koliko pratite dešavanja u ovim ligama na Balkanu?

- Pratim preko štampe. Pre pet godina sam operisao srce, tako da sam otišao u penziju. Pogledam Hertu, radujem se njenim uspesima. Imaju sjajnog trenera i trenutno su u vrhu Bundes lige. Drago mi je kad moj Velež pobedi. Vidim da su Zvezda i Partizan i dalje neprikosnoveni u Srbiji, da je Dinamo učesnik Lige šampiona...

Ko je po Vama najbolji fudbaler u nekadašnjoj zajedničkoj ligi?

- Bilo je takvih majstora fudbala da današnja omladina to ne može ni da zamisli. Teško ih je nabrojati, ali dobro znam da su ovi naši prostori oduvek bili mamac za velike klubove sa zapada. Izdvojio bih jednog Franu Vladića, koji je obeležio jednu fudbalsku epohu u Mostaru, Veležu i Jugoslaviji. Bio je strašan fudbaler, majstor kakvog danas nema. Safet Sušić je bio fudbalerčina, Bajević majstor za golove, Halilhodžić takođe. Zar da ne pomenem jednog Vladimira Petrovića Pižona, Boru Đorđevića, Mocu Vukotića. Neka mi ne zamere drugi...

A od trenera?

- Sulejman Rebac, on je tvorac čuvenog Veleža koji je bio moćan u to vreme. Umro je pre dve godine, ali u mom srcu će ostati do kraja života. Radio sam u Veležu i kao trener. Sećam se kada smo dobili Zvezdu koju je tada predvodio Vasović zajedno sa Melićem, bilo je čak 5:0 za nas. Za mene je veliki trener i Stepanović, koji je ovde u Nemačkoj ostavio snažan trenerski pečat.

Koliko je dobro što će sledeće godine krenuti Regionalna liga za mlade i za žene?

- To je za juniore velika prilika. Ta deca će moći da upoznaju svoje vršnjake iz Bosne, Hrvatske, Slovenije, Makedonije, Crne Gore. Da se među njima rađa nova ljubav a ne mržnja. Kada je reč o ženskoj ligi, tu nisam neki veliki ekspert, samo mogu da im poželim sreću.

Koju utakmicu posebno pamtite?

- Definitivno se dobro sećam utakmice protiv Nemačke u Minhenu. Tada je Dušan Bajević postigao pobedonosni pogodak a ja sam uspeo da odbranim penal. Dok sam branio gol Veleža svaka utakmica sa klubovima iz velike četvorke je za mene bila velika inspiracija. Noć pre tih mečeva nisam mogao da spavam.