Kastro, sloboda i socijalizam

U borbi za ostvarenje ideala pravičnosti, život Fidela Kastra je permanentno bio ugrožen. Kažu, izbegao je oko 600 atentata. U kakvoj bezbednosnoj situaciji je živeo kubanski predsednik, ukazuju i njegove reči da u sklopu bezbednosnih mera nikada nije putovao istim avionom ili kolima sa svojim pet godina mlađim bratom Raulom, u kome je video svog naslednika. Preživeo je sve to i umro prirodnom smrću u 91. godini. O čemu nam govori ta činjenica? Pre svega o tome da se u borbi za pravičnost i slobodu može pobediti i mnogo jači protivnik. Čak i najveća svetska sila. Ona koja se u svojim nastojanjima da ga skine sa vlasti i ukine socijalizam na Kubi, kažu, i sama služila onim sredstvima koja inače, kada su drugi u pitanju, naziva terorističkim.

Neko će reći da je revolucija donela Kubi opšte siromaštvo, diktaturu, političke neslobode i sl. Tako je na primer, izabrani predsednik SAD Donald Tramp izjavio da je Kastro bio „brutalni diktator koji je ugnjetavao svoj narod skoro šest decenija“, da je „Kuba totalitarno ostrvo“, i da se nada da će posle Kastrove smrti doći do prestanka „strahota koje su predugo trpljene, a ka budućnosti u kojoj će divni kubanski narod konačno živeti u slobodi koju tako zaslužuje“.

Nije nimalo čudno da jedan američki predsednik ovako nešto izjavi. Posebno ako je istovremeno i milijarder. Međutim, čini se da je jedina nesporna činjenica u tome što je rekao to da je kubanski narod divan, a što se tiče slobode, može se tvrditi i suprotno, da je kubanski narod možda i slobodniji od divnog američkog naroda. Nema milijardera u Kastrovom svetu. Nema socijalnih razlika. Nema eksploatacije. Nema bogaćenja na vlasti. Nema demagogije koja služi kao opravdanje onih koji su na vlasti i navodno predstavljaju narod, zašto su usput i bogati, a narod siromašan. U Kastrovom svetu vlast nije otuđena i nedodirljiva tzv. elita, već deli sudbinu naroda. Možda je Kuba i siromašna, ali samo prema kriterijumima zapadnog konzumerističkog društva koje svoje bogatstvo zasniva na siromaštvu drugih, koje svesno drži u zavisnom, kolonijalnom ili polukolonijalnom položaju.

„Prihodi kubanskih državnih preduzeća koriste isključivo za dobrobit naroda, kojem i pripadaju“, govorio je Kastro, i time odlučno izrazio svoje uverenje da sredstva za proizvodnju pripadaju radnicima i da stvorena vrednost u skladu s tim pripada onima koji je i stvaraju. Njegova politika nije bila rigidna. Nije se protivio saradnji s kapitalističkim zemljama ni investicijama koje odatle dolaze. Međutim, takva pragmatika nije ugrozila vrednosti na kojima počiva kubansko društvo. Barem za sada. Da li će građani Kube takođe postati potrošači, zaslepljeni paradigmama slobodnog tržišta, privatne svojine, novca, profita i sl. odnosno, poklonici nove ovozemaljske religije koju promovišu bogate zemlje i pojedinci, vreme će pokazati. Ali ono što se svakako može reći jeste da Fidel Kastro simbolizuje suprotnost takvom sistemu i predstavlja svetionik u borbi za pravično društvo koje podrazumeva, između ostalog, ukidanje klasne podeljenosti društva i svakog oblika eksploatacije.

*Doktor filozofije