Кастро, слобода и социјализам

У борби за остварење идеала правичности, живот Фидела Кастра је перманентно био угрожен. Кажу, избегао је око 600 атентата. У каквој безбедносној ситуацији је живео кубански председник, указују и његове речи да у склопу безбедносних мера никада није путовао истим авионом или колима са својим пет година млађим братом Раулом, у коме је видео свог наследника. Преживео је све то и умро природном смрћу у 91. години. О чему нам говори та чињеница? Пре свега о томе да се у борби за правичност и слободу може победити и много јачи противник. Чак и највећа светска сила. Она која се у својим настојањима да га скине са власти и укине социјализам на Куби, кажу, и сама служила оним средствима која иначе, када су други у питању, назива терористичким.

Неко ће рећи да је револуција донела Куби опште сиромаштво, диктатуру, политичке неслободе и сл. Тако је на пример, изабрани председник САД Доналд Трамп изјавио да је Кастро био „брутални диктатор који је угњетавао свој народ скоро шест деценија“, да је „Куба тоталитарно острво“, и да се нада да ће после Кастрове смрти доћи до престанка „страхота које су предуго трпљене, а ка будућности у којој ће дивни кубански народ коначно живети у слободи коју тако заслужује“.

Није нимало чудно да један амерички председник овако нешто изјави. Посебно ако је истовремено и милијардер. Међутим, чини се да је једина неспорна чињеница у томе што је рекао то да је кубански народ диван, а што се тиче слободе, може се тврдити и супротно, да је кубански народ можда и слободнији од дивног америчког народа. Нема милијардера у Кастровом свету. Нема социјалних разлика. Нема експлоатације. Нема богаћења на власти. Нема демагогије која служи као оправдање оних који су на власти и наводно представљају народ, зашто су успут и богати, а народ сиромашан. У Кастровом свету власт није отуђена и недодирљива тзв. елита, већ дели судбину народа. Можда је Куба и сиромашна, али само према критеријумима западног конзумеристичког друштва које своје богатство заснива на сиромаштву других, које свесно држи у зависном, колонијалном или полуколонијалном положају.

„Приходи кубанских државних предузећа користе искључиво за добробит народа, којем и припадају“, говорио је Кастро, и тиме одлучно изразио своје уверење да средства за производњу припадају радницима и да створена вредност у складу с тим припада онима који је и стварају. Његова политика није била ригидна. Није се противио сарадњи с капиталистичким земљама ни инвестицијама које одатле долазе. Међутим, таква прагматика није угрозила вредности на којима почива кубанско друштво. Барем за сада. Да ли ће грађани Кубе такође постати потрошачи, заслепљени парадигмама слободног тржишта, приватне својине, новца, профита и сл. односно, поклоници нове овоземаљске религије коју промовишу богате земље и појединци, време ће показати. Али оно што се свакако може рећи јесте да Фидел Кастро симболизује супротност таквом систему и представља светионик у борби за правично друштво које подразумева, између осталог, укидање класне подељености друштва и сваког облика експлоатације.

*Доктор филозофије