Tramp je dirnuo u osinje gnezdo

Kina skida svima prihvatljivo odelo sile u usponu koja se „miroljubivo razvija” i oblači odelo velike sile koja želi da preoblikuje postojeći svet i njegova pravila da bi bili više po njenoj meri. To donosi ogromne izazove za sve. Zašto i kako se ovo dešava baš sada i sa kojim posledicama, tema su moje nove knjige, kaže prof. dr Dragana Mitrović sa Fakulteta političkih nauka (FPN) u Beogradu.

Zbog rada na knjizi, profesorka Mitrović sprovodi istraživanje na institutima i fakultetima u Kini, Japanu, Koreji i susreće se sa stručnjacima iz pomenutih zemalja kao i iz Australije, SAD i drugih zemalja. Trideset godina bavi se izučavanjem moderne Kine, a proteklih deset godina se, osim pisanju udžbenika iz međunarodne političke ekonomije, posvetila i osnivanju Centra za studije Azije i mastera Regionalnih studija Azije na FPN-u, kao i Instituta za azijske studije i časopisa „Azijske sveske”.

U trenutku kada Donald Tramp najavljuje mere protiv selidbe radnih mesta u Meksiko ili Kinu i uvođenje tarifa na kineske proizvode, pitali smo našu sagovornicu da li su to samo rešenja olako izrečena u kampanji ili Tramp može zaista da krene tim putem.

„Njegove ideje imaju za cilj otvaranje radnih mesta, oživljavanje realne ekonomije SAD i stvaranje boljeg poslovnog ambijenta za sve, a ne samo za velike korporacije, Volstrit i ’jedan odsto’ najbogatijih. Najznačajnije su ulaganje u infrastrukturu, subvencije i smanjenje poreza firmama, naročito u ’zarđalim’ oblastima deindustrijalizovanim tokom vladavine reganomike i potonjih neoliberalnih koncepata i politika, kao i namere o smanjenju poreza najvećim korporacijama ukoliko vrate proizvodnju u SAD. U suprotnom namerava da ih visoko oporezuje, kao i njihove proizvode iz podružnica u Kini, Meksiku i drugim stranim proizvodnim bazama kada se uvezu u SAD. Najavljuje i mere protiv izbegavanja poreza najvećih korporacija. Borba protiv ilegalne imigracije takođe je borba protiv pritiska na tržište rada koji imigranti donose obarajući cenu radne snage”, objašnjava profesorka Mitrović.

Kako misli da to sprovede u delo? Hoće li od nečega morati da odustane?

Tramp bi pokušao da državnim merama utiče na tržište – što je krajnje „nerepublikanski” manir – te bi neprestano bio na udaru ionako neprijateljski orijentisanih mejnstrim medija koji su „zaboravili” da su Bušova i tekuća administracija upumpale stotine milijardi dolara u banke, ali nisu pokrenule ekonomiju, već Volstrit. Pokrile su gubitke banaka, a ne građana, pa su banke postale još veći vlasnici američke imovine no što su bile pre 2008. Promene pravila igre i „kroćenje” Volstrita ravno je stavljanju ruke u osinje gnezdo. Odstupanja od obećanog biće nužno, makar tako što će sprovođenje ovih mera i izmene zakona teći znatno sporije.

Da li Tramp može bilo šta da uradi da bi privoleo kompanije poput „Epla” da vrate proizvodnju u SAD?

Želeo bi da oni prvo „vrate” porez koji su izbegli da plate u SAD. „Epl” prednjači sa više od 181 milijardom dolara profita na računima u stranim filijalama i izbegnutim porezom u SAD u vrednosti od oko 60 milijardi dolara. Ove korporacije su ozloglašene i zbog niskih nadnica i uslova rada u zemljama u koje izmeštaju proizvodnju da bi uvećale profit svojih najvećih akcionara, a to su najveće finansijske korporacije, a njihovi najveći vlasnici su, opet, na istoj adresi – svetska finansijska oligarhija ili u SAD „jedan odsto” koji posle svake krize, rata i velikih potresa postaju sve bogatiji dok globalno siromaštvo i nejednakost rastu kako u nerazvijenim, tako i u najrazvijenijim ekonomijama. Problem nije u Kini ili Meksiku već u nesputanoj trci za što nižim troškovima proizvodnje i velikom političkom uticaju ovih korporacija.

Da li konflikt američkih i kineskih ambicija može da isprovocira sledeći veliki sukob u svetu?

Situacija je napeta jer se na jednom od ključnih čvorišta globalne dominacije SAD i na prostoru kojim se preveze robe u vrednosti od oko pet hiljada milijardi dolara godišnje dešava strateško nadmetanje postojećeg hegemona, SAD, i njegovog izazivača, Kine. To može dovesti do opasnih eskalacija koje ovaj region, od zone ekonomskog optimizma, mogu pretvoriti u pretnju globalnom miru.

Tramp je najavio odbacivanje ili makar reformu ugovora o slobodnoj trgovini koji su okrivljeni za gubitak radnih mesta i pogoršanje uslove života. Jesu li oni stvarno krivi za to?

Smatra se da je zbog NAFTA iz SAD izmešteno oko milion radnih mesta. No, zajedničko tržište između država različite ekonomske snage uvek će voditi u produbljivanje zatečenih problema – snažnija i razvijenija ekonomija, to jest njene korporacije će koristiti svoje prednosti, slabija će upadati u sve veći deficit, a usput će vrlo verovatno stradati i demokratija, prava radnika, zaštita životne sredine i domaći pravni sistem jer zemlje članice moraju svoje celokupno zakonodavstvo ustrojiti prema pravilima sporazuma. Pravila su skrojena po meri korporacija, i imaju za cilj uvećanje njihovog profita, što znači da ih zanimaju niske nadnice, što manji nameti i obziri prema životnoj sredini, lokalnoj kulturi, tradiciji, stečenim radnim pravima, dok ih rast zaposlenosti, tehnološko unapređenje firmi i ekonomije zemlje domaćina naravno ne zanima, bez obzira na obećanja političara davana pre potpisivanja. TPP stvara pravne uslove za širenje dominacije američkih i drugih korporacija kroz visoke standarde koje nameće. Kritičari TTIP-a ukazuju na ogromne razlike u poštovanju prava radnika i standarda između EU i SAD koje bi se poništile na štetu evropskih radnika i građana.

Kapital sa istoka prodire u Evropu, između ostalog i u Srbiju. Da li će ovdašnji radnici morati da se prilagode novim pravilima igre i radnim standardima koje donose ovi investitori? Aludiram na brojne pritužbe radnika „Jure” koji izgleda nemaju vremena ni da odu u toalet.

Odakle god da dolaze strane kompanije, zaštita prava zaposlenih, uključujući i minimalnu nadnicu, sindikalno organizovanje i  zaštitu životne sredine – zadatak su vlade i domaćeg pravnog poretka koji mora da poštuje svaki investitor. Srbija ne treba da bude zemlja koja investitore privlači niskim nadnicama i odsustvom društvene odgovornosti, ali i naš odnos prema radu mora da bude mnogo odgovorniji.