Poreklo podozrivosti Zapada prema Srbiji

Često se pitam o razlozima i vremenu začetka zakamuflirane, a ponekad otvorene netrpeljivosti zapadnih, pre svega, pragmatičnih anglosaksonskih zemalja prema Srbiji. Takvom stavu prema Srbiji priključuju se i Nemačka i njena „rođaka“ Austrougarska, budući da su Britanijom i Nemačkom od 1714. godine vladale hanoverske, a od 1826. do 1918. godine Saks Koburg i Gota dinastije. Ove i Šlezvig Holštajn dinastija vladale su većinom evropskih i nordijskih zemalja, uključujući i balkanske: Rumuniju, Bugarsku i Grčku. Krivulja tih odnosa može da se prati kroz čitavu srpsku istoriju. Kao anglosaksonske podrazumevaju se Velika Britanija, kao rodonačelnik tog sveta, zatim SAD, Kanada, Australija i Novi Zeland. A pod njihovim vekovnim uticajem i mnoge zemlje Komonvelta.

Da se podsetimo pojedinih manifestacija pomenute teze, uz rizik da izvesne izostavimo ili samo dodirnemo.

Kako god se Srbija diplomatski ili geopolitički postavila, Anglosaksonci su imali drugačiji, često suprotan stav sa manje ili više teškim posledicama po Srbiju i srpski narod.

Na primer, u vreme kad se Srbija, grčevito i samo uz pomoć Rusije u Prvom srpskom ustanku 1804–1813, a bez saveznika u Drugom srpskom ustanku 1815–1817. borila za oslobođenje od viševekovne turske okupacije, zapadne zemlje, pre svih Britanija i Austrougarska, pregovorima s Portom u sopstvenom interesu, podržale su dominaciju Turske nad Balkanom.

Kad je Srbija vojničkim pobedama u balkanskim ratovima 1912–1913. oslobađala ne samo svoje već i teritorije susednih zemalja od Turaka, Britanija i zemlje pod njenim uticajem, posebno Austrougarska, uplašene od narastajuće srpske snage, sve su činile da Srbiju svedu na patuljka na Balkanu. Zapravo, bio je to uvod u krvavi Prvi svetski rat.

Posle Sarajevskog atentata Gavrila Principa nad austrougarskim prestolonaslednikom Ferdinandom i njegovom suprugom Sofijom 1914. godine, kao nesrećnim simboličnim nagoveštajem borbe naroda u Bosni za oslobođenje od austrougarske nelegalne (a od Zapada tolerisane) aneksije, što je bio povod za objavu rata Austrougarske Srbiji, Srbija je tada, pa sve do danas, kod zapadnih, posebno anglosaksonskih istoričara, ostala glavni krivac za izbijanje Velikog rata 1914–1918. godine. Rata u kojem je Srbija pretrpela velike gubitke i demografski dugoročno desetkovana.

I bez obzira na doprinos Srbije savezničkoj pobedi u Prvom svetskom ratu, Zapad je, opet sa Britanijom na čelu, preko masonskih i drugih kanala, privoleo Karađorđeviće i Pašića da u državu Južnih Slovena formiranu na ruševinama austrougarske i turske imperije, prime Hrvate i Slovence. Svedoci smo da ih je, 72 godine kasnije, Zapad, sa isturenom Nemačkom i Vatikanom, otvoreno podržao da napuste SFRJ u krvavom građanskom ratu, uz nametnuti stav da je za sve to kriva Srbija!? Od tog imidža krivca naša zemlja ni danas ne može da se oslobodi.

Dok su mirno i neodlučno V. Britanija i Francuska, pre svega, ali i SAD kao neutralna zemlja, gledale narastanje vojne i oružane moći i osvajačkih težnji Hitlera, Britanci su tajnim kanalima osmislili i pomogli puč od 27. marta 1941. koji nas je uvukao u rat s Hitlerom, u kome je Jugoslavija imala oko 1.700.000 žrtava, što je iznosilo 10,6 odsto ukupne tadašnje populacije. Poljskih žrtava je bilo oko 18, sovjetskih oko 14 odsto od ukupnog stanovništva. Uporedimo to sa francuskim žrtvama od 1,5 odsto stanovništva, sa britanskim od jedan procenat ili sa američkim žrtvama od 0,2 odsto stanovništva. A na kraju rata, baš na Uskrs 1944, Srbiju su zasule bombe zapadnih saveznika kada je poginulo više srpskih građana nego u nemačkom bombardovanju, u aprilu 1941.

Mada su britanska kruna i srpska dinastija Karađorđevića u rođačkim vezama, posle uspeha jugoslovenskih partizana u Drugom svetskom ratu, Britanija je našeg kralja pustila niz vodu, a preko Čerčilovih geopolitičkih akrobacija priklonila se Titu i komunističkoj vladi u Jugoslaviji. Posle kraće „ljubavi“ Čerčila i Tita na Visu i u Italiji, Britanija i Zapad su Jugoslaviju definitivno zanemarili. Da bi zatim, na Jalti, veliki manipulator Čerčil, na salveti, pola Jugoslavije predao pod uticaj Sovjeta, a pola navodno zadržao u zapadnoj sferi. Posle Čerčilovog predavanja na Vestminsterskom koledžu 5. marta 1946, u Fultonu (SAD), i najave „gvozdene zavese“ između atlantskog sveta i SSSR-a, Jugoslavija je cela ostala iza te „zavese“. Za „bratski zagrljaj“ SSSR-a posle toga opet je bila kriva Jugoslavija. Posle kraće obnove simpatija, zbog Titovog raskida sa Staljinom 1948. odnos se trajnije nije promenio. Srbiju i danas tretiraju kao potencijalnu sferu ruskog uticaja.

I pored njihove načelne podrške jugoslovenskom statusu osnivača (1961) i predvodnika Pokreta nesvrstanih, kao moguće ravnoteže između dva vojna i politička bloka, podozrivost Zapada prema megalomanskim Titovim idejama nikada nije prestajala.

U toku najavljenog raspada SFRJ (uz čuveno pitanje: Šta posle Tita?) Zapad i Anglosaksonci, uz podršku Vatikana i pape Vojtile, otvoreno su se stavili u zaštitu separatista Slovenaca i Hrvata. Jugoslovenska tvorevina, nekadašnja njihova inspiracija, više im nije bila potrebna.

Drakonskim sankcijama, a zatim NATO bombardovanjem, bez odluke Saveta bezbednosti UN, zbog „odnosa prema albanskoj nacionalnoj manjini“, zapadne zemlje predvođene SAD, izazvale su velike ljudske nevolje i žrtve, kao i razaranja civilnih i industrijskih objekata u celoj SR Jugoslaviji. To su činile zemlje koje, u svojim demokratskim ustavnim sistemima, ne priznaju čak ni postojanje nacionalnih manjina.

Ovom temom treba da se, analitički i svestrano, pozabave naši poznavaoci geopolitike, jer je ona od velikog značaja za buduće postavljanje Srbije u globalizovanom svetu.

*Profesor univerziteta