Strah SAD od ruskih veza sa talibanima

Tridesetak godina je prošlo otkako su Amerikanci pomagali avganistanske mudžahedine u borbi protiv sovjetskih okupacionih snaga. Danas se SAD plaše da naslednike mudžahedina, talibane, Rusi snabdevaju oružjem kojim islamistički ekstremisti napadaju ovovekovnu invazionu silu – američku, ugrožavajući uticaj Vašingtona nad državom za koju se očekuje da će imati znatnu ulogu u instaliranju energetskih cevovoda i trgovinskih koridora Azije, kontinenta s najvećom ekonomskom perspektivom.

Navodno je – nakon što su čelnici tog radikalnog pokreta s ruskim predstavnicima u poslednje vreme imali nezvanične sastanke, jedan od njih i u Moskvi – kod nastradalih talibana nađeno rusko oružje, i to novo. To bi trebalo da sugeriše kako nije posredi oružje koje je, otkako je proizvedeno i prodato prvom kupcu, prošlo kroz mnoštvo ratišta pre nego što je, zahvaljujući ko zna kojoj karici u tom paklenom lancu, prosleđeno avganistanskim militantima. Sudeći po ovom podatku, koji, kako izveštava Rojters, podastiru američki i avganistanski zvaničnici, sledi da su direktno proizvođači, odnosno Rusi, prodali oružje talibanima.

Ako je to istina, Rusija se za uticaj nad talibanima i podrivanje američke vojne kampanje i dominacije nad Avganistanom bori koliko i dve države koje su saveznici Vašingtona, makar i uz povremene probleme u bilateralnim odnosima – Pakistan i Saudijska Arabija. Naročito je Islamabad upetljan u avganistansku krizu kao odavno rivalski raspoložen sused, koji i ne skriva solidne veze sa talibanima, premda negira da podstiče ekstremiste na svrgavanje vlasti u Kabulu. I sila u globalnom usponu, Kina, umešala je svoje prste u avganistanske prilike.

Za sve probleme u Avganistanu, SAD teško da mogu kriviti isključivo pouzdane neprijatelje, poput Rusije i Kine, i verolomne prijatelje, kakvi su Saudijci i Pakistanci, koje su smatrale za poverenja dostojne kada su preko njih osamdesetih godina prošlog veka snabdevali Avganistance oružjem i novcem za bunu protiv sovjetske armije. Već tada je Vašington sam posejao prve klice današnjeg haosa, da bi ga produbio kada je 2001, nakon napada jedanaestog septembra, takođe poslao svoje vojnike u Avganistan da nađu Osamu bin Ladena i ostale iz vrha Al Kaide, koji su se tamo skrivali. Posao je Pentagon toliko slabo obavio da tu zemlju još pustoši rat s talibanima, koji ne samo što nisu poraženi nego su i u najvećem naletu otkako su zbačeni s vlasti pre 15 godina.

Pakistanci i dalje imaju velikog uticaja na talibane i vrh avganistanske države im pripisuje da namerno podrivaju pokušaje Kabula da sa islamistima vodi dijalog koji bi trebalo da vodi mirovnom procesu. Saudijci, pak, kako je nedavno podsetio i „Njujork tajms”, održavaju dobre odnose i sa avganistanskim vlastima i sa njihovim talibanskim protivnicima, nastojeći da misionarima koji šire saudijsko tumačenje islama prodru što dublje i u umove običnih Avganistanaca kako bi ih podvrgli salafističkoj varijanti sunitizma i tako ih vezali uz sebe i blok svojih saveznika.

Avganistan ima veliki simbolički značaj za SAD, budući da u njemu vode svoj najdugovečniji aktuelni rat, za koji su imali, u naletu saosećanja nakon terorističkih napada Al Kaide, podršku i van onih zemalja koje obično slede mig Vašingtona. Ni to im nije pomoglo da uspeju u „izgradnji nacije”, odnosno u učvršćivanju države koja bi bila sposobna da se stara o sebi, garantujući i američke interese u regionu. Vlasti u Kabulu ni danas ne mogu opstati bez ogromnih donacija Amerike – koja je na Avganistan u poslednjih 15 godina već potrošila stotine milijardi dolara, kao i drugih država NATO. Od tog novca zavisi dobar deo avganistanskog budžeta i, naročito, armija, koja i uz silnu pomoć, uključujući naoružanje i obuku, još ne može sama da se nosi sa talibanima i Islamskom državom, odnedavno takođe iskrslom u Avganistanu.

Ali, ovde je reč i o ekonomiji, čak i iz ugla SAD. Avganistan važnih prirodnih resursa nema, ako se u njih ne računaju izdašna polja maka, od kojih se proizvode opijati. Siromaštvo je takvo da je i ono jedan od razloga iz kojih su Avganistanci bili među najbrojnijim grupama migranata i pre aktuelne izbegličke krize. Međutim, ta zemlja nije naprosto deo šireg Bliskog istoka, sa kojeg se Amerika već delimično povukla, što je trend za koji i Donald Tramp najavljuje da će ga nastaviti. Avganistan je i čvorište za nekoliko značajnih infrastrukturnih projekata u energetici i trgovini Azije, kontinenta kojem i Tramp, sudeći po nekim njegovim izjavama, priznaje prvorazrednu stratešku težinu kakvu mu je pridavao Obama.

Tako je Avganistan važan za kineski novi „Put svile”, kao i za trgovinski koridor u kojem učestvuju Indija i Iran, te za cevovode kojima bi trebalo da poteku nafta iz Azerbejdžana i prirodni gas iz Turkmenije. Potencijal tih cevovoda je toliki da mnogi veruju, mada za to dokaza ima koliko i za prosečnu teoriju zavere, kako su oni bili pravi razlog invazije Amerikanaca, željnih da, prema tom shvatanju, ovladaju državom čija će strateška težina porasti ako ti projekti budu zaživeli.

Utoliko je neminovno bilo da se i Kina zainteresuje za rat u Avganistanu. Peking upozorava i na opasnost od prelivanja islamističkog ekstremizma iz Avganistana preko granice u kineski region Sinđijang, većinski nastanjen muslimanima. Ali, budući da je i Sinđijang važan za trgovinske rute kroz centralnu Aziju, suština se opet vraća na ekonomiju. Stoga nije bilo iznenađenje kada je Kina prošle godine počela da posreduje u kontaktima između vlasti i talibana, čiju je delegaciju čak i ugostila u svom glavnom gradu. Kini, koji bi, prema nekim procenama, mogla preuzeti ekonomsku dominaciju nad svetom od SAD, Amerikanci još nisu zamerili kontakte sa talibanima.