​Trampova simulacija ludila

Šef meksičkog narko-kartela Sinaloa Hoakin Gusman, zvani  Čapo, postavljen je za direktora američke Agencije za borbu protiv trgovine narkoticima (DEA) jer se kao izuzetno uspešan preduzetnik jako dopao novoizabranom predsedniku SAD. Vest da je Donald Tramp za čelnika agencije za suzbijanje droge postavio čoveka koji rastura narkotike je, naravno, izmišljena (objavljena je na komičnim stranicama „Njujorkera”), ali opet potresna kao odlična karikatura i hiperbola onoga što se dešava u Americi. Tramp je stvarno, ne u šali, za šefa agencije za zaštitu životne sredine imenovao čoveka koji negira klimatske promene. Očekivano je što se Amerikanci pitaju da li njihov naredni predsednik za šefove vatrogasnih stanica postavlja piromane. Ostatak sveta je u još većoj dilemi. Nakon što je Tramp u petak izjavio da SAD ulaze u novu trku za nuklearnim naoružanjem, planeta se dvoumi da li je sledeći lider jedine globalne supersile izistinski nepredvidiv i spreman na sve ili je sve to samo maska?

OD TRAČA DO ISTINE: Šala je da DEA za direktora dobija ozloglašenog narko-bosa, ali nema ni trunke šale u informaciji da je njujorški milijarder za ministarku prosvete izabrao ženu koja se zalaže za privatizaciju školstva a za ministra rada – vlasnika lanca restorana brze hrane koji se protivi zagarantovanoj minimalnoj nadnici. Njegov ministar energetike biće naftaš koji je obećao da će  rasformirati – Ministarstvo energetike. Iako se kleo pred biračima da neće ni da čuje za republikansku elitu, u vladu je pozvao suprugu lidera konzervativne većine u Senatu (pripao joj je resor saobraćaja). Mada se proglasio najvećim protivnikom invazije na Irak, okružio se komandantima tog rata, među njima i Džonom Matisom, koji je u Iraku (i na drugim bliskoistočnim ratištima) prozvan „besnim psom”. Nakon što je predstavio Hilari Klinton kako najvećeg izdajnika koji je korišćenjem privatnog servera u Stejt department mogao da ugrozi državne tajne, za savetnika za nacionalnu bezbednost imenovao je Majkla Flina, koji ne da je mogao već je zaista kompromitovao američke tajne kada je poverljive podatke neovlašćeno podelio sa stranim vojnim zvaničnicima u Avganistanu.

BANKARSKO-GENERALSKA KOALICIJA: Onaj koji je obećao da će preseći poguban uticaj lobista na političare uvodi bankare Goldmana Saksa i investitore sa Volstrita u svoju vladu, i to kao ministre finansija i trgovine i savetnike u Zapadnom krilu. Najzajedljiviji među Trampovim protivnicima mogli bi da kažu da je on ispunio predizborno obećanje da će iskoreniti zakulisni uticaj njujorške finansijske elite na prestonicu. U Trampovoj Americi bogataši ne lobiraju. Oni vladaju. Volstrit ne mora da potkupljuje Vašington, Volstrit jeste Vašington. Ili makar jedna njegova polovina. Drugu čine generali. Već trojicu je Tramp ubacio u prvi tim (Matis, Flin i Džon Keli kao ministar državne bezbednosti), o četvrtom razmišlja (Majkl Rodžers), a peti je bio viđen za državnog sekretara (Dejvid Petreus). I drugi zvaničnici, uključujući Trampovu desnu ruku u Beloj kući Stivena Benona, dolaze iz istog miljea. Posmatrač tamošnjih prilika ne može da se ne zapita zašto Tramp, kada je već bio toliko srećan da se rodi u Severnoj Americi, eksperimentiše sa najnesrećnijim južnoameričkim porecima oličenim u vojnim huntama. Prema jednoj školi mišljenja, odlučio se za vojnike jer su oni istrenirani da slušaju, izvršavaju naređenja i ne misle, drugim rečima, predstavljaju savršene saradnike za nadobudnog lidera koji misli da sve zna i ne trpi protivljenje. Valjda zato niko i nije smeo da ga odvraća kada je u četvrtak tvitovao da će SAD proširiti nuklearni arsenal, a u petak potvrdio da to znači – hladnoratovsku trku u naoružanju.

HAMLET SA MENHETNA: Međutim, prema sve većem broju analitičara koji tumače Trampa kroz prizmu „teorije ludaka”, on samo simulira neuračunljivost jer je to deo dobro osmišljene spoljnopolitičke strategije. Prema ovoj teoriji, on želi da američki neprijatelji, ali i partneri steknu utisak da je dovoljno lud da se ogluši o sve međunarodne norme, da ulazi u ratove pa čak i da aktivira nuklearno oružje jer će ih tako zastrašiti i naterati na ustupke na koje inače nikada ne bi pristali. Navodno je to naučio od Ričarda Niksona koji je slao Henrija Kisindžera po svetu da pušta glasine da je šef Bele kuće emotivno i psihički nestabilan, nerazuman i da će pobacati atomske bombe. Sve je to, prema pomenutoj tezi, bila samo Niksonova maska koja je trebalo da primora Severni Vijetnam na pregovore i ubedi SSSR da se Amerika neće libiti nuklearnog rata. Trampu nije potreban Henri Kisindžer. Tramp ima „Tviter”. Umesto da šalje glasnike, on sam poručuje: „Radite šta vam kažem, inače...” Moguće je da je ta strategija već dala prve rezultate kada je ove nedelje ubedio egipatske vlasti da odustanu od rezolucije UN koja bi im gotovo sigurna prošla u Savetu bezbednosti. Za uspeh ove strategije nužno je da svet poveruje da Tramp ne odbacuje mogućnost trgovinskih ratova, zidova, izlaska iz starih alijansi, precrtavanja poretka koji su SAD gradile 70 godina, pa ni aktiviranje nuklearnog oružja. Niko ne zna na šta je on sve stvarno spreman. U tome i jeste poenta.