Književna ordinacija Artura Munka

Subotica – Noć je bila mirna, telegrafisti su se jedno vreme zabavljali igrajući šah sa osobljem dve hiljade nautičkih milja udaljenim austrijskim brodom „Laura”.

Otišao je u svoju kabinu da čita, prošao je već prvi sat 15. aprila te 1912. godine kada je zaspao.

Čas kasnije probudila ga je lupa na vratima kabine i uzbuđeni glas stjuarda koji je vikao „Uzbuna”.

Artur Munk se za tren obukao i sa svom posadom našao na palubi broda „Karpatija”. Naredni dan i po sa svojim saputnicima iz mora vadio je 500 preživelih brodolomnika sa „Titanika”.

Brod „Karpatija”, na kojem je Subotičanin Artur Munk bio brodski lekar, prvi je čuo pozive u pomoć i pritekao u pomoć.

O ovome Artur Munk piše u svom poslednjem romanu „A do tada... hvala”, i to je verzija koja je poznata svakom Subotičaninu koji iole poznaje istoriju grada.

Ipak, u dokumentima o životu Artura Munka, lekara i pisca, nema nijednog podatka koji potvrđuje da je u noći kada je potonuo „Titanik” on bio na brodu „Karpatija” koji mu je pritekao u pomoć.

Pronađeni su dokumenti koji potvrđuju da se on, nakon što je „Karpatija” vratila brodolomnike u Njujork, nalazi na brodu kada se ponovo Tihim okeanom zaputio ka Rijeci, njegovo ime postoji u spisku putnika, kao i pečati u pasošu.

Istraživačima ostaje da potvrde da je i kobne noći bio na brodu, ali nezavisno od toga, njegov literarni opis tog događaja ostaje da traje.

Upravo književniku Arturu Munku posvećena je izložba u Gradskom muzeju u Subotici koja je ostvarena u saradnji sa Muzejom opštine Bačka Topola. Hargita Gažo je autor postavke kojom se obeležava 130 godina od rođenja Munka. Ovo je godina i u kojoj je izdavačka kuća „Forum” objavila četvrto izdanje njegovo romana „A do tada... hvala” na mađarskom jeziku.

– Želela sam da napravim izložbu o piscu, tako što ću posebno istaći one momente u njegovom životu koji su posebno uticali i na njegovu književnost. Zbog toga se na izložbi smenjuju panoi, od kojih svaki predstavlja novo poglavlje njegovog života – kaže Hargita Gažo za „Politiku”. U postavci izložbe veliku pomoć imala je od stručnog konsultanta dr Olge Kovačev Ninkov i arhitekte Atile Peštija koji su prikupljenoj građi dali dinamiku kroz koju može da se prati život ličnosti koju su istorijske prilike bacale u nove situacije, dok ona nastoji da svojom prozom oblikuje i objasni vreme s kraja 19. i početka 20. veka.

Gradski muzej u Subotici odranije je posedovao sto koji je bio u lekarskoj ordinaciji Munka, a na poziv Hargite Gažo u muzej je pristigla i vredna građa.

„Njegove unuke Stela Munk, koja živi u Sloveniji, i Aleksandra Hese iz Novog Sada pozajmile su za ovu izložbu neke izuzetne predmete, poput njegove lekarske torbe, pečata, raznih dokumenata.

Istoričarka Agneš Ozer, ćerka istoričara književnosti dr Imre Borija, poklonila je mnoštvo Munkovih književnih rukopisa, a kod porodice Gubaš bilo je takođe dosta materijala, između ostalog i njegov izvanredno sačuvan dnevnik iz Prvog svetskog rata,” objašnjava autorka izložbe. 

Izložba počinje velikom fotografijom kašike, o kojoj je pisao u svojim romanima i pratila ga tokom čitavog života.

Gažo kaže da je Artur Munk još u detinjem uzrastu ostao siroče, othranili su ga rođaci, prošao je kroz golgotu dva svetska rata i može se pretpostaviti da nikada nije živeo u obilju, te da je zbog toga ta kašika, sačuvana u zaostavštini, za njega imala posebno značenje.

Nakon studija medicine u Budimpešti, pošto je odlično govorio i engleski, postaje brodski lekar „Kanard lajn” kompanije. Mobilisan u Prvom svetskom ratu, 1917. godine deli sudbinu ratnih zarobljenika na ruskom frontu, ali kao lekar dobija određene privilegije.

U Rusiji se i ženi Elzom Šliskevic i u Suboticu se vraća 1921. godine sa suprugom i sinom Đerđom. Odmah otvara lekarsku ordinaciju na Karađorđevom putu i postaje poznat kao „lekar za siromašne”, jer leči i kada pacijenti nemaju da mu plate. Umro je u Subotici 1955. godine.

Kroz čitav život Artur Munk se nije rastajao od svoje beležnice, piše, ali za njegovog života malo toga je objavljeno. Gimnaziju je pohađao sa čuvenom generacijom pisaca u kojoj su Deže Kostolanji i Jožef Brener, poznatiji kao Geza Čat. Prve tekstove i pesme objavljuje u gimnaziji, a sa Čatom i Emilom Havašom autor je mladalačke fantazmagorije „Leteći Vučidol”.

Napisao je još „Veliki kadar”, zapise iz revolucionarne Rusije, roman koji je posvetio Lazaru Benišu, nekadašnjem domaru gimnazije, potom „Hinterland” ili rat u unutrašnjosti zemlje, „A do tada... hvala” u kojem opisuje svoj život, „Bačka svadba” inspirisana ljubavnom pričom dvoje Subotičana i „Dnevnik”.

Osim „Letećeg Vučidola” koji je preveo muzičar i pesnik Robert Tili, nijedan njegov roman nije preveden na srpski jezik, a unuka Stela počela je da prevodi „A do tada... hvala” na slovenački jezik.

„Artur Munk nikada nije prestajao da piše, objavljivao je dosta članaka i bio je poznato ime u književnim krugovima. Bio je i član PEN kluba, i na to je bio veoma ponosan”, kaže Hargita Gažo.