Treba još da porastem da bih bio veliki

Uoči No­ve go­di­ne Olim­pij­ski ko­mi­tet Sr­bi­je je Fi­li­pa Fi­li­po­vi­ća pro­gla­sio za naj­bo­ljeg spor­ti­stu na­še ze­mlje za 2016, a po­tom ame­rič­ki struč­ni ča­so­pis „Svi­ming vorld” za naj­bo­ljeg va­ter­po­li­stu na sve­tu. Naj­la­ska­vi­jim pri­zna­nji­ma je oba­sut još od sa­mog po­čet­ka ka­ri­je­re, jer su struč­nja­ci vr­lo ra­no za­klju­či­li da je ne­sva­ki­da­šnji ta­le­nat.

Pro­šle go­di­ne je na­ša va­ter­po­lo re­pre­zen­ta­ci­ja ma­e­stral­no za­vr­ši­la je­dan isto­rij­ski po­hod. Tri­jum­fom na Olim­pij­skim igra­ma u Ri­ju do­ne­la je ne sa­mo je­di­no zla­to ko­je je ne­do­sta­ja­lo sa­mo­stal­noj Sr­bi­ji, ne­go se usto­li­či­la na je­di­ni pre­o­sta­li pre­sto na ko­jem ni­je bi­la, ta­ko da su sa­da u ri­zni­ci na­šeg va­ter­po­la sve ti­tu­le ko­je po­sto­je u tom spor­tu.

Olim­pij­ski ko­mi­tet Sr­bi­je vas je pro­gla­sio za naj­bo­ljeg spor­ti­stu na­še ze­mlje, a ame­rič­ki ča­so­pis „Svi­ming vorld” za naj­bo­ljeg va­ter­po­li­stu na sve­tu u pro­šloj go­di­ni. Ka­ko do­ži­vlja­va­te ta pri­zna­nja?

Kao i sva do sa­da. To su pri­zna­nja pre sve­ga eki­pi, ko­joj ovim pu­tem i ja oda­jem pri­zna­nje, jer je ona naj­ve­ći deo ovog još jed­nog uspe­ha. Sva­ki put ka­da bi me ne­ko pro­gla­sio ja sam na­po­mi­njao da je to ma­lo ne­za­hval­no. S ob­zi­rom na to da se ra­di o tim­skom spor­tu, mi­slim da ova po­je­di­nač­na pri­zna­nja po­ma­lo se­bič­no iz­dva­ja­ju po­je­din­ca iz eki­pe. To ne bih že­leo, jer sta­ja­ću sve vre­me iza eki­pe i bi­ti s njom, ta­ko da ovo pri­zna­nje za­i­sta ide u ru­ke zlat­nim mom­ci­ma. To su svi mo­ji sa­i­gra­či, s tre­ne­rom i struč­nim šta­bom.

No­si li ono i ne­ko bre­me? 

Naj­ve­će bre­me smo već no­si­li, ta­ko da ova pri­zna­nja ni­su no­vi te­go­vi s ko­ji­ma tre­ba da se no­si­mo u na­red­nom pe­ri­o­du. Gle­dam na to vi­še kao pod­strek za da­lji rad i kao ne­ku zve­zdu vo­di­lju da smo, ne sa­mo ja, već i igra­či i ceo tim, na pra­vom pu­tu i da ova­kva pri­zna­nja ne­će iz­o­sta­ti uko­li­ko bu­de­mo na­sta­vi­li ovom uta­ba­nom sta­zom da ide­mo.

Da li je te­že spor­ti­sti­ma iz ekip­nih spor­to­va da za­slu­že ova­kvu po­je­di­nač­nu na­gra­du u od­no­su na one iz in­di­vi­du­al­nih?

I je­ste i ni­je, jer ne za­vi­si sve od vas, ali isto ta­ko ima­te i po­moć. Ali, za­i­sta mi­slim da je ma­lo ne­za­hval­no iz­dvo­ji­ti jed­nog spor­ti­stu iz eki­pe, po­go­to­vu iz ova­kve šam­pi­on­ske kao što je na­ša re­pre­zen­ta­ci­ja. Mi­slim da mo­že ma­lo vi­še da nam na­šte­ti. Zna­mo vr­lo do­bro se­be, od­no­se i, hva­la bo­gu, zna­mo ko­li­ko vre­di­mo. Mi­slim da ovi re­zul­ta­ti vi­še go­vo­re, ne­go ova pri­zna­nja.

Da li ste tri­jum­fom na Olim­pij­skim igra­ma u Ri­ju ostva­ri­li sve o če­mu ste ma­šta­li u spor­tu?

Sva­ka­ko. To je ostva­re­nje sno­va sva­kog spor­ti­ste, sva­ke oso­be ko­ja kre­ne pro­fe­si­o­nal­no da se ba­vi bi­lo ko­jim spor­tom. I za mno­ge uspe­šne po­slov­ne lju­de olim­pi­ja­da bi bi­la ne­što ko­lo­sal­no, a eto ja sam do­ži­veo da u svo­joj 29. go­di­ni ostva­rim sno­ve i za­i­sta se is­pu­nim kao spor­ti­sta. Ali, da­le­ko od to­ga da mo­že da ne­sta­ne mo­ti­va za da­lji rad i do­ka­zi­va­nje. Ovo je us­put­na sta­ni­ca s ob­zi­rom na to da sam od­lu­čio da na­sta­vim da igram za re­pre­zen­ta­ci­ju i sa­mim tim sam pre­u­zeo na se­be od­go­vor­nost i oba­ve­zu da pro­na­đem mo­ti­va i vo­lje za na­red­ne go­di­ne u ko­ji­ma ću bra­ni­ti bo­je na­še ze­mlje.

U če­mu je taj­na nad­mo­ći na­šeg va­ter­po­la?

Taj­ne ne­ma. Mno­gi po­ku­ša­va­ju da od­go­net­nu šta je to što srp­sku re­pre­zen­ta­ci­ju kra­si i šta je to što mi ima­mo, a ni­ko dru­gi ne­ma. Ako i po­sto­ji, tu taj­nu ni mi još ni­smo od­go­net­nu­li. Ne­ka osta­ne ta­ko.

Za­što ste se kao de­čak opre­de­li­li baš za ovaj sport?

Opre­de­lio sam se za ovaj sport sa­svim slu­čaj­no. Mo­jim ro­di­te­lji­ma je bi­lo vr­lo bit­no da se sklo­nim sa uli­ce, a zna­mo svi ka­kvi su nje­ni efek­ti bi­li tih go­di­na. I us­peo sam u to­me. Kre­nuo sam na fud­bal, ali sam za­vr­šio na va­ter­po­lu. Dra­go je i me­ni i mo­jim ro­di­te­lji­ma što ni­smo us­pe­li da se upi­šem na fud­bal.

Da li ste ima­li uzo­ra?

Na sa­mom po­čet­ku bio mi je to Ve­lja Usko­ko­vić, za­tim Aca Ša­pić dok je igrao u Be­če­ju. Po­sle sam iz­gu­bio uzo­ra, već sam po­sta­vljao sam se­bi ci­lje­ve.

Ko je na vas naj­vi­še uti­cao?

Ne­za­hval­no je da go­vo­rim ko je naj­vi­še uti­cao, ko ma­nje, ko ma­lo vi­še. Sma­tram da su svi ima­li od­re­đen vr­lo bi­tan uti­caj u od­no­su na mo­je od­ra­sta­nje. Isto ta­ko sam po­ku­šao da iz­vu­če naj­bo­lje od sva­kog. Li­sta lju­di ko­ji su na me­ne uti­ca­li je za­i­sta ve­li­ka. Po­red sa­i­gra­ča tu su i pro­tiv­nič­ki igra­či, ko­je sam pom­no gle­dao, pra­tio i po­ku­ša­vao u ne­kim de­lo­vi­ma da ih is­ko­pi­ram i do­dam ne­ki svoj pe­čat sve­mu to­me.

U isto vre­me ste igra­li za ka­det­sku, ju­ni­or­sku i se­ni­or­sku re­pre­zen­ta­ci­ju. Da li je to bi­lo naj­te­že što ste iz­dr­ža­li ili je bi­lo još te­žih tre­nu­ta­ka?

U tim go­di­na­ma ni­sam raz­mi­šljao o umo­ru i za­i­sta mi je sve la­ko pa­da­lo. Gle­da­ju­ći da­na­šnje mom­ke ko­ji se po­ža­le, ne­kad i s pra­vom, i iz ove per­spek­ti­ve sma­tram da je za­i­sta na­por­no, ali u tim go­di­na­ma ne­ma­te pra­vo na glas i jed­no­stav­no ide­te ka­ko vas dru­gi no­se. Sa­mo je bit­no da se do­bro na­spa­va­te i pri­pre­mi­te za na­red­ni dan, pa ma­kar to bi­la tre­ning-utak­mi­ca ili evrop­sko i svet­sko pr­ven­stvo. 

Ka­da ste bi­li si­gur­ni da će­te stvar­no bi­ti ve­li­ki va­ter­po­li­sta?

Ni­sam ni sad si­gu­ran da li sam ve­li­ki va­ter­po­li­sta. Ne vo­lim da pri­čam o to­me. O to­me tre­ba da pri­ča­ju i di­sku­tu­ju dru­gi. Za se­be sma­tram da još tre­ba da po­ra­stem da bih bio jed­nog da­na ve­li­ki.

Svi pro­tiv­ni­ci zna­ju ko­li­ka im opa­snost pre­ti od vas i si­gur­no se po­seb­no pri­pre­ma­ju da vas za­u­sta­ve. Ka­ko to­li­ke go­di­ne uspe­va­te da ih nad­mu­dri­te?

Ne tru­dim se ni­ko­ga da nad­mu­drim. Ima­mo fan­ta­stič­nu pri­pre­mu u re­pre­zen­ta­ci­ji, zna­mo naj­bo­lje stra­ne igra­ča i sa­mim tim ne raz­mi­šlja­mo vi­še o nji­ma. Do­sad smo ima­li sre­ću da je bi­lo do­volj­no da se sa­mo kon­cen­tri­še­mo na nas sa­me, na na­šu igru. Pro­tiv­ni­ke po­štu­je­mo, ali ni­ka­ko ih ne pre­ce­nju­je­mo, po­go­to­vo ne da sa­nja­mo o nji­ma.

Od ko­ga ste naj­vi­še na­u­či­li i da li svo­ju igru mo­že­te još da po­bolj­ša­te?

Naj­vi­še sam na­u­čio od svo­jih sa­i­gra­ča, pro­tiv­nič­kih igra­ča s ko­ji­ma sam se su­sre­tao i od ne­ko­li­ko tre­ne­ra, po­čev­ši od De­ja­na Udo­vi­či­ća, a sa­da De­ja­na Sa­vi­ća i Vla­de Vu­ja­si­no­vi­ća, što kao igra­ča, sa­i­gra­ča, ka­pi­te­na, ta­ko i po­sle kao tre­ne­ra. Ima još je­dan tre­ner od ko­ga sam vi­še na­u­čio ne­ke dru­ge stva­ri, ali sma­tram kru­ci­jal­ne za mo­ju bu­duć­nost. To je Pi­no Por­cio s ko­jim sam pro­veo tri go­di­ne u Pro Re­ku. Ali, za­i­sta, ne bih smeo da iz­dvo­jim ni­jed­nog, jer ap­so­lut­no ne bi bi­lo za­hval­no.

Igra­li ste s ne­ko­li­ko ge­ne­ra­ci­ja u re­pre­zen­ta­ci­ji, u tri klu­ba i u dve ze­mlje. Ka­ko ste se sve­mu to­me pri­la­go­di­li?

Ni­sam raz­mi­šljao o to­me. Moj cilj je da, ta­ko sam od­ra­stao i ta­ko su me vas­pi­ta­li,  tre­ni­ram, da sve vre­me raz­mi­šljam sa­mo o po­be­di i o na­red­noj utak­mi­ci. Ni­sam gle­dao pre­te­ra­no is­pred s ob­zi­rom na utak­mi­ce, ta­ko da ni­sam imao ne­ku po­seb­nu po­tre­bu da se pri­la­go­đa­vam.

A s pri­ti­skom da se po­be­đu­je i osva­ja­ju tro­fe­ji?

Na to sam na­vi­kao već go­di­na­ma. Kad smo osvo­ji­li Svet­sko pr­ven­stvo u Ri­mu 2009. stvo­ri­li smo sa­mi se­bi pri­ti­sak i od ta­da ga no­si­mo ap­so­lut­no na naj­bo­lji mo­gu­ći na­čin, jer tro­fe­ji ne iz­o­sta­ju.

S ko­jim sa­i­gra­či­ma se naj­bo­lje raz­u­me­te u igri?

S Go­ci­ćem, Ni­ki­ćem, a mo­žda vi­še od svih s Pr­la­i­no­vi­ćem, jer smo prak­tič­no nas dvo­ji­ca od­ra­sli kroz ju­ni­or­sku re­pre­zen­ta­ci­ju i naj­bo­lje se po­zna­je­mo.

Pro­tiv ko­ga ili pro­tiv ka­kvih igra­ča vam je naj­te­že da igra­te?

Pro­tiv nje­ga mi je i naj­te­že da igram, ali mi je i naj­ve­će za­do­volj­stvo.

Šta vam je naj­u­pe­ča­tlji­vi­je u se­ća­nju iz ovog lo­va na tro­fe­je sa Sr­bi­jom?

Ne bih vo­leo da iz­dvo­jim ni­jed­no, ali si­gur­no da je to po­hod na olim­pij­sko zla­to. To ni­je jed­no se­ća­nje, ne­go na niz go­di­na kroz ko­je je ova ge­ne­ra­ci­ja pro­šla i na­čin na ko­ji ih je pro­šla.

Vaš klub Pro Re­ko mo­gao bi da se po nad­mo­ći upo­re­di s na­šom re­pre­zen­ta­ci­jom, jer je ta­ko­đe lo­vac na tro­fe­je. Da li je za va­ter­po­lo do­bro ili lo­še što je­dan klub to­li­ko od­ska­če?

Pro Re­ko je naj­ja­či klub i tre­ba­lo bi da se dru­gi ugle­da­ju na nje­ga, a ne da se pri­ča o to­me ko­li­ko ima vi­še fi­nan­sij­skih sred­sta­va od dru­gih.

Pro Re­ko pro­šle go­di­ne ni­je osvo­jio Li­gu šam­pi­o­na. Ka­ko je to pri­mlje­no u klu­bu ko­ji naj­vi­še ula­že?

To je kost u gr­lu. Ali da­će­mo sve od se­be da ove go­di­ne to is­pra­vi­mo.

Da ima­te ča­rob­ni šta­pić, šta bi­ste ura­di­li u na­šem va­ter­po­lu?

Oti­šao bih kod pra­vih lju­di i uči­nio da ovom spor­tu, pre sve­ga u Sr­bi­ji, da­ju po­treb­nu pa­žnju i po­što­va­nje ko­je za­slu­žu­je. Ne po igra­či­ma ko­ji či­ne re­pre­zen­ta­ci­ju ili srp­ski va­ter­po­lo, ne­go tro­fe­ji­ma ko­je smo osvo­ji­li.

Osvo­ji­li ste sve što po­sto­ji. Ka­kve am­bi­ci­je još mo­že da ima ta­kav spor­ti­sta?

Am­bi­ci­ja uvek ima. Mo­ja je da kao ka­pi­ten ove re­pre­zen­ta­ci­je iz­gu­ra­mo na pra­vi na­čin no­vi olim­pij­ski ci­klus i da do­ka­že­mo, kao no­va ge­ne­ra­ci­ja, da to mo­že­mo.

Oče­ki­va­nja su ve­li­ka, ali sma­tram da za­i­sta tre­ba da se vra­ti­mo dva ste­pe­ni­ka una­zad, da pr­vo ofor­mi­mo no­vu eki­pu ko­ja bi u To­ki­ju bi­la kon­ku­rent­na da se bo­ri za me­da­lju.