Треба још да порастем да бих био велики

Уочи Но­ве го­ди­не Олим­пиј­ски ко­ми­тет Ср­би­је је Фи­ли­па Фи­ли­по­ви­ћа про­гла­сио за нај­бо­љег спор­ти­сту на­ше зе­мље за 2016, а по­том аме­рич­ки струч­ни ча­со­пис „Сви­минг ворлд” за нај­бо­љег ва­тер­по­ли­сту на све­ту. Нај­ла­ска­ви­јим при­зна­њи­ма је оба­сут још од са­мог по­чет­ка ка­ри­је­ре, јер су струч­ња­ци вр­ло ра­но за­кљу­чи­ли да је не­сва­ки­да­шњи та­ле­нат.

Про­шле го­ди­не је на­ша ва­тер­по­ло ре­пре­зен­та­ци­ја ма­е­страл­но за­вр­ши­ла је­дан исто­риј­ски по­ход. Три­јум­фом на Олим­пиј­ским игра­ма у Ри­ју до­не­ла је не са­мо је­ди­но зла­то ко­је је не­до­ста­ја­ло са­мо­стал­ној Ср­би­ји, не­го се усто­ли­чи­ла на је­ди­ни пре­о­ста­ли пре­сто на ко­јем ни­је би­ла, та­ко да су са­да у ри­зни­ци на­шег ва­тер­по­ла све ти­ту­ле ко­је по­сто­је у том спор­ту.

Олим­пиј­ски ко­ми­тет Ср­би­је вас је про­гла­сио за нај­бо­љег спор­ти­сту на­ше зе­мље, а аме­рич­ки ча­со­пис „Сви­минг ворлд” за нај­бо­љег ва­тер­по­ли­сту на све­ту у про­шлој го­ди­ни. Ка­ко до­жи­вља­ва­те та при­зна­ња?

Као и сва до са­да. То су при­зна­ња пре све­га еки­пи, ко­јој овим пу­тем и ја ода­јем при­зна­ње, јер је она нај­ве­ћи део овог још јед­ног успе­ха. Сва­ки пут ка­да би ме не­ко про­гла­сио ја сам на­по­ми­њао да је то ма­ло не­за­хвал­но. С об­зи­ром на то да се ра­ди о тим­ском спор­ту, ми­слим да ова по­је­ди­нач­на при­зна­ња по­ма­ло се­бич­но из­два­ја­ју по­је­дин­ца из еки­пе. То не бих же­лео, јер ста­ја­ћу све вре­ме иза еки­пе и би­ти с њом, та­ко да ово при­зна­ње за­и­ста иде у ру­ке злат­ним мом­ци­ма. То су сви мо­ји са­и­гра­чи, с тре­не­ром и струч­ним шта­бом.

Но­си ли оно и не­ко бре­ме? 

Нај­ве­ће бре­ме смо већ но­си­ли, та­ко да ова при­зна­ња ни­су но­ви те­го­ви с ко­ји­ма тре­ба да се но­си­мо у на­ред­ном пе­ри­о­ду. Гле­дам на то ви­ше као под­стрек за да­љи рад и као не­ку зве­зду во­ди­љу да смо, не са­мо ја, већ и игра­чи и цео тим, на пра­вом пу­ту и да ова­ква при­зна­ња не­ће из­о­ста­ти уко­ли­ко бу­де­мо на­ста­ви­ли овом ута­ба­ном ста­зом да иде­мо.

Да ли је те­же спор­ти­сти­ма из екип­них спор­то­ва да за­слу­же ова­кву по­је­ди­нач­ну на­гра­ду у од­но­су на оне из ин­ди­ви­ду­ал­них?

И је­сте и ни­је, јер не за­ви­си све од вас, али исто та­ко има­те и по­моћ. Али, за­и­ста ми­слим да је ма­ло не­за­хвал­но из­дво­ји­ти јед­ног спор­ти­сту из еки­пе, по­го­то­ву из ова­кве шам­пи­он­ске као што је на­ша ре­пре­зен­та­ци­ја. Ми­слим да мо­же ма­ло ви­ше да нам на­ште­ти. Зна­мо вр­ло до­бро се­бе, од­но­се и, хва­ла бо­гу, зна­мо ко­ли­ко вре­ди­мо. Ми­слим да ови ре­зул­та­ти ви­ше го­во­ре, не­го ова при­зна­ња.

Да ли сте три­јум­фом на Олим­пиј­ским игра­ма у Ри­ју оства­ри­ли све о че­му сте ма­шта­ли у спор­ту?

Сва­ка­ко. То је оства­ре­ње сно­ва сва­ког спор­ти­сте, сва­ке осо­бе ко­ја кре­не про­фе­си­о­нал­но да се ба­ви би­ло ко­јим спор­том. И за мно­ге успе­шне по­слов­не љу­де олим­пи­ја­да би би­ла не­што ко­ло­сал­но, а ето ја сам до­жи­вео да у сво­јој 29. го­ди­ни оства­рим сно­ве и за­и­ста се ис­пу­ним као спор­ти­ста. Али, да­ле­ко од то­га да мо­же да не­ста­не мо­ти­ва за да­љи рад и до­ка­зи­ва­ње. Ово је ус­пут­на ста­ни­ца с об­зи­ром на то да сам од­лу­чио да на­ста­вим да играм за ре­пре­зен­та­ци­ју и са­мим тим сам пре­у­зео на се­бе од­го­вор­ност и оба­ве­зу да про­на­ђем мо­ти­ва и во­ље за на­ред­не го­ди­не у ко­ји­ма ћу бра­ни­ти бо­је на­ше зе­мље.

У че­му је тај­на над­мо­ћи на­шег ва­тер­по­ла?

Тај­не не­ма. Мно­ги по­ку­ша­ва­ју да од­го­нет­ну шта је то што срп­ску ре­пре­зен­та­ци­ју кра­си и шта је то што ми има­мо, а ни­ко дру­ги не­ма. Ако и по­сто­ји, ту тај­ну ни ми још ни­смо од­го­нет­ну­ли. Не­ка оста­не та­ко.

За­што сте се као де­чак опре­де­ли­ли баш за овај спорт?

Опре­де­лио сам се за овај спорт са­свим слу­чај­но. Мо­јим ро­ди­те­љи­ма је би­ло вр­ло бит­но да се скло­ним са ули­це, а зна­мо сви ка­кви су ње­ни ефек­ти би­ли тих го­ди­на. И ус­пео сам у то­ме. Кре­нуо сам на фуд­бал, али сам за­вр­шио на ва­тер­по­лу. Дра­го је и ме­ни и мо­јим ро­ди­те­љи­ма што ни­смо ус­пе­ли да се упи­шем на фуд­бал.

Да ли сте има­ли узо­ра?

На са­мом по­чет­ку био ми је то Ве­ља Уско­ко­вић, за­тим Аца Ша­пић док је играо у Бе­че­ју. По­сле сам из­гу­био узо­ра, већ сам по­ста­вљао сам се­би ци­ље­ве.

Ко је на вас нај­ви­ше ути­цао?

Не­за­хвал­но је да го­во­рим ко је нај­ви­ше ути­цао, ко ма­ње, ко ма­ло ви­ше. Сма­трам да су сви има­ли од­ре­ђен вр­ло би­тан ути­цај у од­но­су на мо­је од­ра­ста­ње. Исто та­ко сам по­ку­шао да из­ву­че нај­бо­ље од сва­ког. Ли­ста љу­ди ко­ји су на ме­не ути­ца­ли је за­и­ста ве­ли­ка. По­ред са­и­гра­ча ту су и про­тив­нич­ки игра­чи, ко­је сам пом­но гле­дао, пра­тио и по­ку­ша­вао у не­ким де­ло­ви­ма да их ис­ко­пи­рам и до­дам не­ки свој пе­чат све­му то­ме.

У исто вре­ме сте игра­ли за ка­дет­ску, ју­ни­ор­ску и се­ни­ор­ску ре­пре­зен­та­ци­ју. Да ли је то би­ло нај­те­же што сте из­др­жа­ли или је би­ло још те­жих тре­ну­та­ка?

У тим го­ди­на­ма ни­сам раз­ми­шљао о умо­ру и за­и­ста ми је све ла­ко па­да­ло. Гле­да­ју­ћи да­на­шње мом­ке ко­ји се по­жа­ле, не­кад и с пра­вом, и из ове пер­спек­ти­ве сма­трам да је за­и­ста на­пор­но, али у тим го­ди­на­ма не­ма­те пра­во на глас и јед­но­став­но иде­те ка­ко вас дру­ги но­се. Са­мо је бит­но да се до­бро на­спа­ва­те и при­пре­ми­те за на­ред­ни дан, па ма­кар то би­ла тре­нинг-утак­ми­ца или европ­ско и свет­ско пр­вен­ство. 

Ка­да сте би­ли си­гур­ни да ће­те ствар­но би­ти ве­ли­ки ва­тер­по­ли­ста?

Ни­сам ни сад си­гу­ран да ли сам ве­ли­ки ва­тер­по­ли­ста. Не во­лим да при­чам о то­ме. О то­ме тре­ба да при­ча­ју и ди­ску­ту­ју дру­ги. За се­бе сма­трам да још тре­ба да по­ра­стем да бих био јед­ног да­на ве­ли­ки.

Сви про­тив­ни­ци зна­ју ко­ли­ка им опа­сност пре­ти од вас и си­гур­но се по­себ­но при­пре­ма­ју да вас за­у­ста­ве. Ка­ко то­ли­ке го­ди­не успе­ва­те да их над­му­дри­те?

Не тру­дим се ни­ко­га да над­му­дрим. Има­мо фан­та­стич­ну при­пре­му у ре­пре­зен­та­ци­ји, зна­мо нај­бо­ље стра­не игра­ча и са­мим тим не раз­ми­шља­мо ви­ше о њи­ма. До­сад смо има­ли сре­ћу да је би­ло до­вољ­но да се са­мо кон­цен­три­ше­мо на нас са­ме, на на­шу игру. Про­тив­ни­ке по­шту­је­мо, али ни­ка­ко их не пре­це­њу­је­мо, по­го­то­во не да са­ња­мо о њи­ма.

Од ко­га сте нај­ви­ше на­у­чи­ли и да ли сво­ју игру мо­же­те још да по­бољ­ша­те?

Нај­ви­ше сам на­у­чио од сво­јих са­и­гра­ча, про­тив­нич­ких игра­ча с ко­ји­ма сам се су­сре­тао и од не­ко­ли­ко тре­не­ра, по­чев­ши од Де­ја­на Удо­ви­чи­ћа, а са­да Де­ја­на Са­ви­ћа и Вла­де Ву­ја­си­но­ви­ћа, што као игра­ча, са­и­гра­ча, ка­пи­те­на, та­ко и по­сле као тре­не­ра. Има још је­дан тре­нер од ко­га сам ви­ше на­у­чио не­ке дру­ге ства­ри, али сма­трам кру­ци­јал­не за мо­ју бу­дућ­ност. То је Пи­но Пор­цио с ко­јим сам про­вео три го­ди­не у Про Ре­ку. Али, за­и­ста, не бих смео да из­дво­јим ни­јед­ног, јер ап­со­лут­но не би би­ло за­хвал­но.

Игра­ли сте с не­ко­ли­ко ге­не­ра­ци­ја у ре­пре­зен­та­ци­ји, у три клу­ба и у две зе­мље. Ка­ко сте се све­му то­ме при­ла­го­ди­ли?

Ни­сам раз­ми­шљао о то­ме. Мој циљ је да, та­ко сам од­ра­стао и та­ко су ме вас­пи­та­ли,  тре­ни­рам, да све вре­ме раз­ми­шљам са­мо о по­бе­ди и о на­ред­ној утак­ми­ци. Ни­сам гле­дао пре­те­ра­но ис­пред с об­зи­ром на утак­ми­це, та­ко да ни­сам имао не­ку по­себ­ну по­тре­бу да се при­ла­го­ђа­вам.

А с при­ти­ском да се по­бе­ђу­је и осва­ја­ју тро­фе­ји?

На то сам на­ви­као већ го­ди­на­ма. Кад смо осво­ји­ли Свет­ско пр­вен­ство у Ри­му 2009. ство­ри­ли смо са­ми се­би при­ти­сак и од та­да га но­си­мо ап­со­лут­но на нај­бо­љи мо­гу­ћи на­чин, јер тро­фе­ји не из­о­ста­ју.

С ко­јим са­и­гра­чи­ма се нај­бо­ље раз­у­ме­те у игри?

С Го­ци­ћем, Ни­ки­ћем, а мо­жда ви­ше од свих с Пр­ла­и­но­ви­ћем, јер смо прак­тич­но нас дво­ји­ца од­ра­сли кроз ју­ни­ор­ску ре­пре­зен­та­ци­ју и нај­бо­ље се по­зна­је­мо.

Про­тив ко­га или про­тив ка­квих игра­ча вам је нај­те­же да игра­те?

Про­тив ње­га ми је и нај­те­же да играм, али ми је и нај­ве­ће за­до­вољ­ство.

Шта вам је нај­у­пе­ча­тљи­ви­је у се­ћа­њу из овог ло­ва на тро­фе­је са Ср­би­јом?

Не бих во­лео да из­дво­јим ни­јед­но, али си­гур­но да је то по­ход на олим­пиј­ско зла­то. То ни­је јед­но се­ћа­ње, не­го на низ го­ди­на кроз ко­је је ова ге­не­ра­ци­ја про­шла и на­чин на ко­ји их је про­шла.

Ваш клуб Про Ре­ко мо­гао би да се по над­мо­ћи упо­ре­ди с на­шом ре­пре­зен­та­ци­јом, јер је та­ко­ђе ло­вац на тро­фе­је. Да ли је за ва­тер­по­ло до­бро или ло­ше што је­дан клуб то­ли­ко од­ска­че?

Про Ре­ко је нај­ја­чи клуб и тре­ба­ло би да се дру­ги угле­да­ју на ње­га, а не да се при­ча о то­ме ко­ли­ко има ви­ше фи­нан­сиј­ских сред­ста­ва од дру­гих.

Про Ре­ко про­шле го­ди­не ни­је осво­јио Ли­гу шам­пи­о­на. Ка­ко је то при­мље­но у клу­бу ко­ји нај­ви­ше ула­же?

То је кост у гр­лу. Али да­ће­мо све од се­бе да ове го­ди­не то ис­пра­ви­мо.

Да има­те ча­роб­ни шта­пић, шта би­сте ура­ди­ли у на­шем ва­тер­по­лу?

Оти­шао бих код пра­вих љу­ди и учи­нио да овом спор­ту, пре све­га у Ср­би­ји, да­ју по­треб­ну па­жњу и по­што­ва­ње ко­је за­слу­жу­је. Не по игра­чи­ма ко­ји чи­не ре­пре­зен­та­ци­ју или срп­ски ва­тер­по­ло, не­го тро­фе­ји­ма ко­је смо осво­ји­ли.

Осво­ји­ли сте све што по­сто­ји. Ка­кве ам­би­ци­је још мо­же да има та­кав спор­ти­ста?

Ам­би­ци­ја увек има. Мо­ја је да као ка­пи­тен ове ре­пре­зен­та­ци­је из­гу­ра­мо на пра­ви на­чин но­ви олим­пиј­ски ци­клус и да до­ка­же­мо, као но­ва ге­не­ра­ци­ја, да то мо­же­мо.

Оче­ки­ва­ња су ве­ли­ка, али сма­трам да за­и­ста тре­ба да се вра­ти­мо два сте­пе­ни­ка уна­зад, да пр­во офор­ми­мо но­ву еки­пу ко­ја би у То­ки­ју би­ла кон­ку­рент­на да се бо­ри за ме­да­љу.