Borba za opstanak elita

Seća li se neko još pokreta „Okupiraj Volstrit”? Seća li se neko još tih mladih ljudi koji su na vreme shvatili da je neodrživi aktuelni svetski ekonomski poredak u kojem postoji nepremostivi jaz između jedan odsto izuzetno bogatih i 99 odsto siromašnih? Seća li se iko priče Naomi Volf u „Gardijanu” o dokumentima koji dokazuju da je američki FBI u koordinaciji sa bankarima na Volstritu uspeo da razbije ove mirne proteste? Posle više od šest godina, malo ko se ovoga seća ili se seća kroz maglu, naročito posle prošlogodišnjih za većinu liberalnih ekonomskih, političkih i medijskih elita katastrofičnih događaja – od odluke o „bregzitu”, preko uspona desničarskih populističkih stranaka širom Evrope do izbora Donalda Trampa za predsednika SAD. Sada se svi oni plaše da nastupa, kako je posle Trampove pobede na svojoj naslovnoj strani objavio„Špigl”, „kraj sveta (kakvog ga znamo)”.

OČEKUJTE NEOČEKIVANO: Protekla nedelja je samo mogla da im razbukta taj strah, jer je Tramp skoro svakim svojim potezom na svojevrstan način poručivao „očekujte neočekivano”. Proteklih dana sve su tiši oni analitičari koji su u novembru sa izvesnom dozom nadmenosti i prezira poručivali zabrinutima da je „američki politički sistem takav da će Tramp morati da mu prilagodi”. Sada ga naprasno porede sa turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom, koji je uspeo da razmekša okove turskog sekularnog političkog sistema koje je iskovao Ataturk. Osim toga, Erdogana i Trampa povezuje i ekstremna osetljivost na bilo kakvu vrstu kritike pa ne čudi što je Meril Strip promptno dobila odgovor na Tviteru. Bar nije završila u zatvoru poput brojnih turskih novinara.

Malo ko je očekivao da će ne kandidat Tramp, već izabrani predsednik Tramp, na Tviteru tako žestoko prozvati CIA i ostale američke tajne službe da su bez dokaza sastavile izveštaj o tome da su navodno Rusi podržavali Trampovu kampanju ali i da su nabavili kompromitujuće dokumente kojima mogu da ga ucenjuju. A tek ko je očekivao onakvu njegovu prvu postizbornu konferenciju za novinare, koja je više ličila kao da je Tramp i dalje u predizbornoj kampanji. Njegov okršaj sa novinarom Si-En-Ena više je ličio na to kako su portparoli Bele kuće protekle dve godine neretko nipodošatavali pitanja novinara ruskih državnih medija nego na razgovor izabranog predsednika SAD i televizijske mreže koja je još od Prvog zalivskog rata bila udarna medijska pesnica u svim ratovima američkih predsednika.

TRAMPOVO BUĐENjE EVROPE IZ SNA: Da Tramp nije se ustezao da podigne krvni pritisak i liderima Evropske unije, na izvestan način je posvedočio odlazeći američki ambasador pri EU Entoni Gardner. On je na konferenciji za novinare izjavio kako je Trampov tranzicioni tim pozvao lidere EU i prvo ih pitao „koja će zemlja sledeća da napusti EU”, sugerišući da će se ove godine EU „raspasti”. Gardner se otvoreno nada da Trampov tim ne sluša jedino čuvenog britanskog evroskeptika Najdžela Faraža, ocenjujući da bi bilo „ludilo” da SAD napuste 50 godina svoje spoljne politike prema EU.

Ludilo ili ne, tek te realne mogućnosti je očigledno svesna i najmoćnija žena Evrope, tako da ne čudi da je u Briselu ovih dana poručila da ne bismo trebali da se zavaravamo po pitanju transatlantskih odnosa te da nema garancija da će biti „večna” bliska saradnja. Ne pomenuvši Trampovo ime, nemačka kancelarka Angela Merkel je očigledno mislila na Trampovu oduševljenost „bregzitom”, kao i predizborno obećanje da će razmotriti američki odnos prema NATO, te je stoga pozvala članice EU da povećaju nivo bezbednosne i odbrambene saradnje.

Iako ovo Trampovo buđenje Evrope iz posleratnog sna o Americi kao zaštitniku može i veoma pozitivno da utiče na EU tako što će je naterati da napokon počne da prepoznaje svoje prave političke i bezbednosne interese, za aktuelnu evropsku političku elitu ovo je zaista „kraj sveta”. Između ostalih i za samu Merkelovu, jer je prema sopstvenom priznanju smatrala Ameriku kao ideal liberalnog demokratskog društva, a sada nekadašnja naučnica odgojena iza Gvozdene zavese naprasno za američke medije postaje „poslednja na braniku odbrane liberalnog Zapada”.

URUŠAVANjE LIBERALNOG DRUŠTVA: Kako dobro primećuje urednik nedeljnika „Frajtag” i kolumnista „Špigla” Jakob Augštajn političke, ekonomske i medijske elite pokazuju zabrinutost za opstanak liberalnog društva, ali ne zato što su liberalne, već zato što se boje za sebe. „To je ključna razlika. Njima je sopstveni opstanak važniji od svega, pa i od borbe za pravdu, koju niko ne bi ni pominjao da nema uspona desnice”, ističe Augštajn, dodajući da ovog desničarskog ljuljanja planete ne moraju da se boje najbogatiji, već da „urbane sredine, obrazovane elite, emancipovane žene, ravnopravne gej osobe opravdano strahuju od mogućeg gubitka svojih sloboda”.

Dok se desničari na Zapadu obračunavaju sa političkom korektnošću, „lažljivom štampom”, „prljavim došljacima” i „neporodičnim vrednostima”, političke i medijske elite im se protive a ne shvataju da je srž problema u ekonomskim problemima nastalim kao posledica aktuelnog neoliberalnog kapitalističkog poretka u globalizovanom svetu. To što Alternativa za Nemačku dobija sve više pristalica nije posledica toga što su Nemci oduševljeni njihovim rasističkim i ksenofobnim izjavama o muslimanima ili vaskrsavanju izraza popularnih u nacizmu, već u njihovom beskrupuloznom udaru na etablirane stranke vide očajnički pokušaj da promene nepravedni finansijski jaz među bogatima i siromašnima.

Međutim, političari i mediji sve to vide samo kao napad na svoje opstanak. Oni ne vide „obične ljude”. One ljude koji, primera radi, žive u najjačoj evropskoj ekonomiji i koji zarađuju isto kao pre 25 godina, dok je u isto vreme bruto društveni proizvod Nemačke porastao za tridesetak odsto. Nije teško zaključiti u čije džepove se slila ta nova vrednost. Tu činjenicu političari i mediji svesno potcenjuju. Baš kao što nisu podržali „okupatore Volstrita” i sada suštinski ne podržavaju nezadovoljnike koji daju glas desnici. Samo se bore za svoj opstanak.