Борба за опстанак елита

Сећа ли се неко још покрета „Окупирај Волстрит”? Сећа ли се неко још тих младих људи који су на време схватили да је неодрживи актуелни светски економски поредак у којем постоји непремостиви јаз између један одсто изузетно богатих и 99 одсто сиромашних? Сећа ли се ико приче Наоми Волф у „Гардијану” о документима који доказују да је амерички ФБИ у координацији са банкарима на Волстриту успео да разбије ове мирне протесте? После више од шест година, мало ко се овога сећа или се сећа кроз маглу, нарочито после прошлогодишњих за већину либералних економских, политичких и медијских елита катастрофичних догађаја – од одлуке о „брегзиту”, преко успона десничарских популистичких странака широм Европе до избора Доналда Трампа за председника САД. Сада се сви они плаше да наступа, како је после Трампове победе на својој насловној страни објавио„Шпигл”, „крај света (каквог га знамо)”.

ОЧЕКУЈТЕ НЕОЧЕКИВАНО: Протекла недеља је само могла да им разбукта тај страх, јер је Трамп скоро сваким својим потезом на својеврстан начин поручивао „очекујте неочекивано”. Протеклих дана све су тиши они аналитичари који су у новембру са извесном дозом надмености и презира поручивали забринутима да је „амерички политички систем такав да ће Трамп морати да му прилагоди”. Сада га напрасно пореде са турским председником Реџепом Тајипом Ердоганом, који је успео да размекша окове турског секуларног политичког система које је исковао Ататурк. Осим тога, Ердогана и Трампа повезује и екстремна осетљивост на било какву врсту критике па не чуди што је Мерил Стрип промптно добила одговор на Твитеру. Бар није завршила у затвору попут бројних турских новинара.

Мало ко је очекивао да ће не кандидат Трамп, већ изабрани председник Трамп, на Твитеру тако жестоко прозвати ЦИА и остале америчке тајне службе да су без доказа саставиле извештај о томе да су наводно Руси подржавали Трампову кампању али и да су набавили компромитујуће документе којима могу да га уцењују. А тек ко је очекивао онакву његову прву постизборну конференцију за новинаре, која је више личила као да је Трамп и даље у предизборној кампањи. Његов окршај са новинаром Си-Ен-Ена више је личио на то како су портпароли Беле куће протекле две године неретко ниподошатавали питања новинара руских државних медија него на разговор изабраног председника САД и телевизијске мреже која је још од Првог заливског рата била ударна медијска песница у свим ратовима америчких председника.

ТРАМПОВО БУЂЕЊЕ ЕВРОПЕ ИЗ СНА: Да Трамп није се устезао да подигне крвни притисак и лидерима Европске уније, на известан начин је посведочио одлазећи амерички амбасадор при ЕУ Ентони Гарднер. Он је на конференцији за новинаре изјавио како је Трампов транзициони тим позвао лидере ЕУ и прво их питао „која ће земља следећа да напусти ЕУ”, сугеришући да ће се ове године ЕУ „распасти”. Гарднер се отворено нада да Трампов тим не слуша једино чувеног британског евроскептика Најџела Фаража, оцењујући да би било „лудило” да САД напусте 50 година своје спољне политике према ЕУ.

Лудило или не, тек те реалне могућности је очигледно свесна и најмоћнија жена Европе, тако да не чуди да је у Бриселу ових дана поручила да не бисмо требали да се заваравамо по питању трансатлантских односа те да нема гаранција да ће бити „вечна” блиска сарадња. Не поменувши Трампово име, немачка канцеларка Ангела Меркел је очигледно мислила на Трампову одушевљеност „брегзитом”, као и предизборно обећање да ће размотрити амерички однос према НАТО, те је стога позвала чланице ЕУ да повећају ниво безбедносне и одбрамбене сарадње.

Иако ово Трампово буђење Европе из послератног сна о Америци као заштитнику може и веома позитивно да утиче на ЕУ тако што ће је натерати да напокон почне да препознаје своје праве политичке и безбедносне интересе, за актуелну европску политичку елиту ово је заиста „крај света”. Између осталих и за саму Меркелову, јер је према сопственом признању сматрала Америку као идеал либералног демократског друштва, а сада некадашња научница одгојена иза Гвоздене завесе напрасно за америчке медије постаје „последња на бранику одбране либералног Запада”.

УРУШАВАЊЕ ЛИБЕРАЛНОГ ДРУШТВА: Како добро примећује уредник недељника „Фрајтаг” и колумниста „Шпигла” Јакоб Аугштајн политичке, економске и медијске елите показују забринутост за опстанак либералног друштва, али не зато што су либералне, већ зато што се боје за себе. „То је кључна разлика. Њима је сопствени опстанак важнији од свега, па и од борбе за правду, коју нико не би ни помињао да нема успона деснице”, истиче Аугштајн, додајући да овог десничарског љуљања планете не морају да се боје најбогатији, већ да „урбане средине, образоване елите, еманциповане жене, равноправне геј особе оправдано страхују од могућег губитка својих слобода”.

Док се десничари на Западу обрачунавају са политичком коректношћу, „лажљивом штампом”, „прљавим дошљацима” и „непородичним вредностима”, политичке и медијске елите им се противе а не схватају да је срж проблема у економским проблемима насталим као последица актуелног неолибералног капиталистичког поретка у глобализованом свету. То што Алтернатива за Немачку добија све више присталица није последица тога што су Немци одушевљени њиховим расистичким и ксенофобним изјавама о муслиманима или васкрсавању израза популарних у нацизму, већ у њиховом бескрупулозном удару на етаблиране странке виде очајнички покушај да промене неправедни финансијски јаз међу богатима и сиромашнима.

Међутим, политичари и медији све то виде само као напад на своје опстанак. Они не виде „обичне људе”. Оне људе који, примера ради, живе у најјачој европској економији и који зарађују исто као пре 25 година, док је у исто време бруто друштвени производ Немачке порастао за тридесетак одсто. Није тешко закључити у чије џепове се слила та нова вредност. Ту чињеницу политичари и медији свесно потцењују. Баш као што нису подржали „окупаторе Волстрита” и сада суштински не подржавају незадовољнике који дају глас десници. Само се боре за свој опстанак.