Сећање на Бранка Радичевића

У сусрет обележавање 200 година од рођења Бранка Радичевића у плану је да цела 2024. година буде посвећена сећању на једног од најзначајнијих песника српског романтизма и то не само у Сремским Карловцима, већ и у читавој Србији.

Бранко Радичевић рођен је 28. марта 1824. године у Славонском Броду, у породици Тодора и Руже Радичевић, ћерке богатог вуковарског трговца Јанка Михајловића, дан уочи светог Алексија, по коме је добио крштено име, а умро је 1. јула 1853. године у Бечу. Школовао се у Земуну где се 1830. преселио се с породицом, тамо завршио пет разреда најпре српске, а онда немачке основне школе. Уписао је гимназију у Сремским Карловцима, а седми и осми разред завршио је Темишвару. После гимназије уписао је студије права у Бечу, али је после три године одустао. Беч је, ипак, био кључно место за Радичевићев каснији књижевни рад где је био део кружока српске омладине која се заносила народним препородом и реформом језика коју је започео Радичевићев лични пријатељ Вук Стефановић Караџић. Баш под Караџићевим утицајем, Радичевић је своју прву збирку песама написао на народном језику. Збирка је објављена у Бечу 1847. године, а њене песме и данас се сматрају међу најбољима које је песник створио. Пре него је објавио своју прву збрку, Радичевић је променио своје име у Бранко. Објава песама на народном језику није била уобичајена за то време, али је потпуно била у духу тадашње романтичарске идеје.

У то време, у тадашњој Хабсбуршкој монархији догађала се револуција, па је Радичевић отишао уз Беча и живео у Срему, а онда и у Београду. Због револуционарних ставова, био је потеран из Београда из страха да не почне да својим идејама уноси немир међу београдском омладином. Тада је Радичевић оболио од туберкулозе. Иако се вратио на студиј медицине, почео је да се интензивно бави и поезијом. Инспирисан Вуковом реформом, почео је пише епске песме, под утицајем народних песама. Радичевић је писао и елегије, посебно пошто му је породицу погодио низ смртних трагедија. Бранко Радичевић је умро 1853. године у Бечу, у 29. години живота. Постхумно му је 1862. године објављена још једна збирка песама, оних које је написао пред саму смрт. Његови посмртни остаци пренети су у Стажилово, место гђе је провео дечаштво и рану младост, а за које је увек желео да му буде последње почивалиште. У част и спомен овог великог романтичарског песника додељује се Бранкова награда, признање за најбољу дебитантску збирку песама на српском језику аутору до 30. године живота. Ове године биће први пут уређена стаза од Стражилова до Бранковог гроба, за шта је Покрајинска влада издвојила 45 милиона динара. Организациони одбор за обележавање јубилеја, у чијем раду учествују представници републичких и покрајинских институција културе, Матице српске, Удружења књижевника Србије, Бранковог кола и Вукове задужбине, основан је 8. новембра 2023. године. Чланови Одбора су: потпредседница Владе Републике Србије и министарка културе Маја Гојковић, покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама Драгана Милошевић, председник Матице српске проф. др Драган Станић, управник Библиотеке Матице српске Селимир Радуловић, управник Народне библиотеке Србије др Владимир Пиштало, председник Удружења књижевника Србије Милош Јанковић, председник Општине Сремски Карловци Александар Стојкечић, директор Карловачке гимназије Бранко Стојков, ректор Српске православне богословије Светог Арсенија протојереј ставрофор Јован Милановић, директор Културног центра Војводине „Милош Црњански” Ненад Шапоња, директор „Бранковог кола” Ненад Грујичић и председник Скупштине Вукове задужбине проф. др Бошко Сувајџић.