Kolarac i naslednici

Jedan Srbin u Engleskoj je poželeo da ima lep travnjak, zelen i uređen kao kod komšija Engleza. Međutim, koliko god se trudio, njegova trava nikako nije dobijala poželjnu nijansu zelene boje. Poražen, odlučio je da pita svoga komšiju u čemu je njegova tajna? Englez mu je odgovorio: „Znate, ova trava se šiša već sto godina“. U ovoj šali koja otkriva kako Srbi vide sebe, a kako Engleze, ima puno istine. U srpskoj istoriji nema puno kontinuiteta. Promene su bile toliko česte da se čini da su u pravu oni koji tvrde da je upravo najveći kontinuitet srpske istorije diskontinuitet.

Jedan od retkih fenomena koji spaja noviju srpsku istoriju i državu Nemanjića jeste zadužbinarstvo. Narodni pevač ističe u pesmi „Zidanje Ravanice“:

Što bijahu Nemanjići stari, /Carovaše, pa i preminuše,/Ne trpaše na gomile blago,/ No gradiše s njime zadužbine.

Tradicija poklanjanja, darivanja imovine sopstvenom narodu, nije usahla sa srpskom srednjovekovnom državom. Šetajući ulicama Beograda dovoljno je da samo malo podignemo pogled i da na pročeljima najlepših građevina pročitamo: Zadužbina kapetan Miše Anastasijevića, Zadužbina Nikole Spasića, Zadužbina Luke Ćelovića, Zadužbina Sime Andrejevića Igumanova...

Među srpskim zadužbinarima Ilija Milosavljević Kolarac zauzima posebno mesto. U testamentu ovog sposobnog trgovca stoji: „da se od gotovine novaca odvoji 10.000 dukata i da se dade mome književnom fondu“, a zatim i: „sve ostalo moje imanje, izuzimajući nekoliko poklona koje ću niže označiti, ostavljam na korist moga naroda“. Od kada je zgrada Kolarčevog narodnog univerziteta završena početkom tridesetih godina prošlog veka, ona je postala mesto u kome se građani susreću s najvećim dometima nauke i umetnosti.

Već neko vreme je jasno da je Kolarčeva zadužbina u krizi. Skorašnje vesti da je pred gašenjem zahtevaju momentalnu reakciju. Rešenje nije da se prosto „apeluje“ na vlasti. Potrebno je da se pokaže da postoje ljudi kojima je Kolarac važan, a koji se ne slažu sa time da se novac izdvaja za sportske klubove sumnjivog poslovanja i za otplatu dugova nastalih kao rezultat nestručne politike u javnim preduzećima. Poruka koju vlast razume najbolje nastaje tako što se pokaže da je do Kolarca stalo ne samo onima koji tamo zarađuju svoju platu. Javnosti bi trebalo da se obrate svi univerzitetski profesori kojima je Kolarčeva zadužbina dala priliku da u njoj govore i promovišu svoje knjige, kao i svi naučnici najmlađe generacije, poput autora ovog teksta, kojima je ukazano poverenje da, uprkos mladosti i nedostatku iskustva i postignuća, predstave sebe i svoj rad.

Kako su školovani ljudi stalno pravili probleme knezu Milošu Obrenoviću, jedan njegov savetnik je predložio da se svi školovani liše života. Aludirajući na malobrojnost obrazovanih u Srbiji toga doba, Borislav Mihajlović Mihiz je u svom stilu napisao da to ne bi bio veliki zločin. Ilija Milosavljević Kolarac nije imao završen ni jedan razred škole. Ukoliko školovani danas ne uspeju da spasu ono što im je Kolarac ostavio, ako bi ih zadesila sudbina koju je školovanima namenio surovi Milošev savetnik, s obzirom na to koliko danas doktora imamo to bi bio veliki zločin, ali pitanje je da li bi bila velika šteta.

*Doktorand na odseku za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu