Коларац и наследници

Један Србин у Енглеској је пожелео да има леп травњак, зелен и уређен као код комшија Енглеза. Међутим, колико год се трудио, његова трава никако није добијала пожељну нијансу зелене боје. Поражен, одлучио је да пита свога комшију у чему је његова тајна? Енглез му је одговорио: „Знате, ова трава се шиша већ сто година“. У овој шали која открива како Срби виде себе, а како Енглезе, има пуно истине. У српској историји нема пуно континуитета. Промене су биле толико честе да се чини да су у праву они који тврде да је управо највећи континуитет српске историје дисконтинуитет.

Један од ретких феномена који спаја новију српску историју и државу Немањића јесте задужбинарство. Народни певач истиче у песми „Зидање Раванице“:

Што бијаху Немањићи стари, /Цароваше, па и преминуше,/Не трпаше на гомиле благо,/ Но градише с њиме задужбине.

Традиција поклањања, даривања имовине сопственом народу, није усахла са српском средњовековном државом. Шетајући улицама Београда довољно је да само мало подигнемо поглед и да на прочељима најлепших грађевина прочитамо: Задужбина капетан Мише Анастасијевића, Задужбина Николе Спасића, Задужбина Луке Ћеловића, Задужбина Симе Андрејевића Игуманова...

Међу српским задужбинарима Илија Милосављевић Коларац заузима посебно место. У тестаменту овог способног трговца стоји: „да се од готовине новаца одвоји 10.000 дуката и да се даде моме књижевном фонду“, а затим и: „све остало моје имање, изузимајући неколико поклона које ћу ниже означити, остављам на корист мога народа“. Од када је зграда Коларчевог народног универзитета завршена почетком тридесетих година прошлог века, она је постала место у коме се грађани сусрећу с највећим дометима науке и уметности.

Већ неко време је јасно да је Коларчева задужбина у кризи. Скорашње вести да је пред гашењем захтевају моменталну реакцију. Решење није да се просто „апелује“ на власти. Потребно је да се покаже да постоје људи којима је Коларац важан, а који се не слажу са тиме да се новац издваја за спортске клубове сумњивог пословања и за отплату дугова насталих као резултат нестручне политике у јавним предузећима. Порука коју власт разуме најбоље настаје тако што се покаже да је до Коларца стало не само онима који тамо зарађују своју плату. Јавности би требало да се обрате сви универзитетски професори којима је Коларчева задужбина дала прилику да у њој говоре и промовишу своје књиге, као и сви научници најмлађе генерације, попут аутора овог текста, којима је указано поверење да, упркос младости и недостатку искуства и постигнућа, представе себе и свој рад.

Како су школовани људи стално правили проблеме кнезу Милошу Обреновићу, један његов саветник је предложио да се сви школовани лише живота. Алудирајући на малобројност образованих у Србији тога доба, Борислав Михајловић Михиз је у свом стилу написао да то не би био велики злочин. Илија Милосављевић Коларац није имао завршен ни један разред школе. Уколико школовани данас не успеју да спасу оно што им је Коларац оставио, ако би их задесила судбина коју је школованима наменио сурови Милошев саветник, с обзиром на то колико данас доктора имамо то би био велики злочин, али питање је да ли би била велика штета.

*Докторанд на одсеку за историју Филозофског факултета у Београду