Prekrajanje istorije skraćuje ljudima pamet

Jovan Radovanović, pukovnik JNA u penziji, novinar i književnik, rođen je 20. januara 1922. u Trešnjevici kod Arilja. Živi u Beogradu. Gimnaziju je završio u Čačku, učiteljsku školu u Užicu. Studirao je na Novinarsko-diplomatskoj visokoj školi. Bio je novinar i urednik više vojnih listova, a u dnevnim listovima „Politika”, „Politika ekspres”, „Borba”, „Večernje novosti” objavio je više vojno-istorijskih feljtona i niz monografija i hronika: „67 dana Užičke republike”, „170 dana na Sremskom frontu”, „Dragoljub Draža Mihailović u ogledalu istorijskih dokumenata”, „Rat posle rata” (Teror na Kosmetu posle odlaska KFOR-a), kao i romane „Dvanaest grešnika”, „Odanjeno nebo” i „Radovan Četvrti, odnosno ljubav na seoski način”, za koje je osvojio niz priznanja, kao i četiri nagrade književne Fondacije „Dragojlo Dudić”, Srebrnu plaketu Saveza novinara Jugoslavije 1971. i Fondacije „Slobodan Penezić Krcun”.

Krajem prošle godine, uoči 95. rođendana, primljen je u Udruženje književnika Srbije.

Kako ste ovih dana?

Po mojoj krštenici imam dug staž. Prema njoj još se relativno dobro osećam. Zadovoljan sam: služe me noge, uz štap, koji mi je verni drug, a i „kefalo”, kako bi rekli moji Užičani.

S kim živite?

U stanu sam samostalan. Ostao sam bez supruge pre 20 godina. Radom, uglavnom pisanjem i čitanjem, popunjavam životne praznine. Pre tri meseca, iznenada, doživeo sam bolnu tragediju – preminuo mi je sin Dragan, građevinski inženjer, veliki radnik, pravi trudbenik. Njegova porodica u bolu živi u mom susedstvu: supruga Dušica, sin Ivan, snaha Marija, kći Ana, zet Stefan i unuke bliznakinje Mia i Sara, poštuju me i pomažu kao roditelja. U slozi i ljubavi.

A s kim se družite?

Moja generacija je „otišla” u večnost. Iz gimnazije se družim s Vladimirom Risimovićem, mašinskim inženjerom, a iz generacije iz Učiteljske škole s profesorom Milijom Kneževićem, dr Vladetom Tešićem i dr Životom Markovićem. Najviše sam u druženju s ratnim drugovima, kojih je takođe malo: Milisavom Lukićem, narodnim herojem Danom Milosavljević, Borisavom Domanovićem, s potomcima ratnih drugova, s novinarima: Borkom Gvozdenovićem, Slobodanom Kljakićem, Julijanom Simić-Tenšić, književnicima dr Miodragom Mićom Ignjatovićem, Slobodanom Radovićem… I mojim Užičanima: Milijom Mišovićem, dr Milošem Tucovićem, Mirkom Todorovićem...

Ko su vam uzori u pisanju...

Branko Ćopić, Miloš Crnjanski, Šolohov, Ivo Andrić...

... a ko vam je to bio u kretanju kroz život?

Moji roditelji: Rajko, veoma strog u životu, ali pravičan, spasavao me u ratnim krizama, i majka Rajka – plemenita žena, očeva suprotnost.

Za čim tragate u pisanju?

Za istinama i činjenicama koje je Aristotel nazvao katarzom. Jer, prekrajanje istorije skraćuje ljudima pamet. Posebno me razočaravaju brojni intelektualci koji falsifikuju istoriju, vrše pravi atak, posebno na tumačenje Drugog svetskog rata. Revizija istorije je banalizovana. Mnogi je ne dopunjavaju, nego kroje – po političkim opredeljenjima, falsifikuju. Najvećim promašajem u toj oblasti cenim skupštinsku „odluku” o izjednačavanju narodnooslobodilačkog i četničkog pokreta kao i „sudsku” rehabilitaciju Draže Mihailovića. Kad-tad, pravi i neumitni sud istorijske nauke poništiće te falsifikate.

Obavezuje li vas šta ceo život?

Da volim svoju porodicu, da njene članove usmeravam. Da budem, koliko mogu, miran, staložen, pravičan, da volim ljude oko sebe. Da volim život. Ne mogu nikako da zaboravim epohu socijalističke Jugoslavije u kojoj su više od 40 godina narodi živeli u slozi i ljubavi, u državi koju je svet poštovao, a mračne „sile” je uništile.

Šta je sad za vas najvažnije...

Najvažnije je da očuvam zdravlje u dubokoj jeseni života. Da moji potomci žive u slozi i ljubavi, da se vole i poštuju. I da se deca rađaju. I da mene uvažavaju, kao i do sada.

... a šta želite da zaboravite?

Želeo bih, ali ne mogu, da zaboravim rasturanje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, jer sam to stradalništvo doživeo kao životnu kataklizmu. Isto toliko žalim besmislene građanske ratove od devedesetih godina do divljačkog bombardovanja Srbije, koje je počinilo 19 država okupljenih u NATO paktu, na čelu sa, još uvek, „svetskim policajcem” – SAD.

Čega se nikad ne biste odrekli?

Svojih roditelja i potomaka. Pravih prijatelja, istine i samopoštovanja.

Koja je vaša životna filozofija?

Voleti svoju porodicu, ceniti svoje saradnike. Jednostavno, voleti život, biti human i pravedan. Prema svima: i bogatim i siromašnim, čak i prema „negativcima”, jer su sve ljudi, iako u mnogo čemu različiti.

Čega se plašite?

Prirodnih nepogoda. Smrti se ne plašim, ali se pribojavam umiranja. Usvajam filozofiju Miroslava Krleže, koji je rekao da je priroda (ili bog) bila nepravedna prema čoveku. Jer, obično pile, kad iziđe iz ljuske jajeta, odmah počne da kljuca okolo, traži hranu, a kad umire, samo iskrene glavu i padne. A čovek, kad se rodi, godinu dana „traži” sisu i majku da ga tek za godinu dana postavi na noge. Kad odlazi čovek, može i po 10, pa i 20 godina da „umire” nepomičan u krevetu.

„Istrošena krštenica” i samoća

Šta je prvi zadatak žene, a šta muškarca?

Najpre, ono što im je majka priroda odredila. Da žive zajedno, ravnopravno u svemu. Priroda čoveka nije stvorila da živi sam, jer bi to vodilo samouništenju. Može se u mladosti živeti sam, kad je čoveku, mladom muškarcu ili ženi, sve potaman, kad je krcat „idejama” samosvojstva i „svoje pameti”, da se „sam i rodio”. Ali kad prohuje godine samoživosti, nastanu životne nevolje i zapreti „istrošena krštenica” – samoća postaje kritičan deo života.