Прекрајање историје скраћује људима памет

Јован Радовановић, пуковник ЈНА у пензији, новинар и књижевник, рођен је 20. јануара 1922. у Трешњевици код Ариља. Живи у Београду. Гимназију је завршио у Чачку, учитељску школу у Ужицу. Студирао је на Новинарско-дипломатској високој школи. Био је новинар и уредник више војних листова, а у дневним листовима „Политика”, „Политика експрес”, „Борба”, „Вечерње новости” објавио је више војно-историјских фељтона и низ монографија и хроника: „67 дана Ужичке републике”, „170 дана на Сремском фронту”, „Драгољуб Дража Михаиловић у огледалу историјских докумената”, „Рат после рата” (Терор на Космету после одласка КФОР-а), као и романе „Дванаест грешника”, „Одањено небо” и „Радован Четврти, односно љубав на сеоски начин”, за које је освојио низ признања, као и четири награде књижевне Фондације „Драгојло Дудић”, Сребрну плакету Савеза новинара Југославије 1971. и Фондације „Слободан Пенезић Крцун”.

Крајем прошле године, уочи 95. рођендана, примљен је у Удружење књижевника Србије.

Како сте ових дана?

По мојој крштеници имам дуг стаж. Према њој још се релативно добро осећам. Задовољан сам: служе ме ноге, уз штап, који ми је верни друг, а и „кефало”, како би рекли моји Ужичани.

С ким живите?

У стану сам самосталан. Остао сам без супруге пре 20 година. Радом, углавном писањем и читањем, попуњавам животне празнине. Пре три месеца, изненада, доживео сам болну трагедију – преминуо ми је син Драган, грађевински инжењер, велики радник, прави трудбеник. Његова породица у болу живи у мом суседству: супруга Душица, син Иван, снаха Марија, кћи Ана, зет Стефан и унуке близнакиње Миа и Сара, поштују ме и помажу као родитеља. У слози и љубави.

А с ким се дружите?

Моја генерација је „отишла” у вечност. Из гимназије се дружим с Владимиром Рисимовићем, машинским инжењером, а из генерације из Учитељске школе с професором Милијом Кнежевићем, др Владетом Тешићем и др Животом Марковићем. Највише сам у дружењу с ратним друговима, којих је такође мало: Милисавом Лукићем, народним херојем Даном Милосављевић, Борисавом Домановићем, с потомцима ратних другова, с новинарима: Борком Гвозденовићем, Слободаном Кљакићем, Јулијаном Симић-Теншић, књижевницима др Миодрагом Мићом Игњатовићем, Слободаном Радовићем… И мојим Ужичанима: Милијом Мишовићем, др Милошем Туцовићем, Мирком Тодоровићем...

Ко су вам узори у писању...

Бранко Ћопић, Милош Црњански, Шолохов, Иво Андрић...

... а ко вам је то био у кретању кроз живот?

Моји родитељи: Рајко, веома строг у животу, али правичан, спасавао ме у ратним кризама, и мајка Рајка – племенита жена, очева супротност.

За чим трагате у писању?

За истинама и чињеницама које је Аристотел назвао катарзом. Јер, прекрајање историје скраћује људима памет. Посебно ме разочаравају бројни интелектуалци који фалсификују историју, врше прави атак, посебно на тумачење Другог светског рата. Ревизија историје је банализована. Многи је не допуњавају, него кроје – по политичким опредељењима, фалсификују. Највећим промашајем у тој области ценим скупштинску „одлуку” о изједначавању народноослободилачког и четничког покрета као и „судску” рехабилитацију Драже Михаиловића. Кад-тад, прави и неумитни суд историјске науке поништиће те фалсификате.

Обавезује ли вас шта цео живот?

Да волим своју породицу, да њене чланове усмеравам. Да будем, колико могу, миран, сталожен, правичан, да волим људе око себе. Да волим живот. Не могу никако да заборавим епоху социјалистичке Југославије у којој су више од 40 година народи живели у слози и љубави, у држави коју је свет поштовао, а мрачне „силе” је уништиле.

Шта је сад за вас најважније...

Најважније је да очувам здравље у дубокој јесени живота. Да моји потомци живе у слози и љубави, да се воле и поштују. И да се деца рађају. И да мене уважавају, као и до сада.

... а шта желите да заборавите?

Желео бих, али не могу, да заборавим растурање Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, јер сам то страдалништво доживео као животну катаклизму. Исто толико жалим бесмислене грађанске ратове од деведесетих година до дивљачког бомбардовања Србије, које је починило 19 држава окупљених у НАТО пакту, на челу са, још увек, „светским полицајцем” – САД.

Чега се никад не бисте одрекли?

Својих родитеља и потомака. Правих пријатеља, истине и самопоштовања.

Која је ваша животна филозофија?

Волети своју породицу, ценити своје сараднике. Једноставно, волети живот, бити хуман и праведан. Према свима: и богатим и сиромашним, чак и према „негативцима”, јер су све људи, иако у много чему различити.

Чега се плашите?

Природних непогода. Смрти се не плашим, али се прибојавам умирања. Усвајам филозофију Мирослава Крлеже, који је рекао да је природа (или бог) била неправедна према човеку. Јер, обично пиле, кад изиђе из љуске јајета, одмах почне да кљуца около, тражи храну, а кад умире, само искрене главу и падне. А човек, кад се роди, годину дана „тражи” сису и мајку да га тек за годину дана постави на ноге. Кад одлази човек, може и по 10, па и 20 година да „умире” непомичан у кревету.

„Истрошена крштеница” и самоћа

Шта је први задатак жене, а шта мушкарца?

Најпре, оно што им је мајка природа одредила. Да живе заједно, равноправно у свему. Природа човека није створила да живи сам, јер би то водило самоуништењу. Може се у младости живети сам, кад је човеку, младом мушкарцу или жени, све потаман, кад је крцат „идејама” самосвојства и „своје памети”, да се „сам и родио”. Али кад прохује године саможивости, настану животне невоље и запрети „истрошена крштеница” – самоћа постаје критичан део живота.