Srpske nenaučene pouke iz istorije

Sada je sasvim jasno da je zabluda Srba u pogledu stvaranja i čuvanja zajedničke južnoslovenske države bila trajnog karaktera.

Umesto da smo se opirali, od strane Zapada nametnutom stvaranju višenacionalne države 1918. godine, mi smo je oberučke i bespogovorno prihvatili. Umesto da smo se, tokom njenog postojanja, uverili da su je Slovenci i Hrvati želeli samo kao prelaznu etapu u razvoju, iz vazalskog odnosa u Austrougarskoj ka njihovim nacionalnim državama, mi smo činili neoprostive ustupke na štetu položaja Srba u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.

Umesto da smo unapredili položaj srpskog jezika, mi smo Novosadskim dogovorom 1954. prihvatili frankenštajnovsku kreaturu – srpskohrvatski jezik sa dva ravnopravna pisma – ćirilicom i latinicom, koji Hrvati nikada nisu stvarno prihvatili, a Srbi su ga poštovali do kraja, pa ga neki čak i danas tako zovu.

Umesto da smo čuvali srpski nacionalni identitet, mi smo ga zamenili za široko prihvaćeni jugoslovenski identitet koji ostali narodi u Jugoslaviji nikada nisu stvarno prihvatili. Umesto da smo, od kraja Velikog rata, uspeli da osmislimo i utvrdimo srpski nacionalni interes, mi ga ni do danas, posle svih i strahota kroz koje smo prošli, nismo raspoznali.

Kada su Slovenci i Hrvati, uz obilatu političku, moralnu, ali i vojnu i instruktorsku pomoć razbili Jugoslaviju i otcepili se od nje, mi smo silom pokušavali da je spasemo, pozivajući se na Ustav, zajedničku istoriju, pobedu u II svetskom ratu, zajednički jezik i dr., umesto da smo se posvetili izgradnji sopstvene države.

Koliko cinizma i antisrpskog stava zapadnih država ima u onome što je sledilo: za sve, pa i cepanje Jugoslavije, za građanske ratove, etnička čišćenja i preseljenja srpskog naroda, za pretvaranje Srba iz konstitutivnog naroda u nacionalnu manjinu u bivšim jugoslovenskim republikama – kriva je Srbija. Zato je treba zasuti sankcijama, zatim i bombama, potpuno joj uništiti ugled i oštetiti je za više stotina milijardi dolara razaranjima i osiromašenim uranijumom, čije posledice njeni građani će još dugo plaćati. Srbiju treba proglasiti krivcem za sve zločine koji su učinjeni tokom građanskih ratova, napuniti Haški zatvor osuđenim Srbima, a osloboditi skoro sve zločince iz Hrvatske, BiH, pa i Slovenije.

Posebno je pitanje koliko su naši političari razumevali istoriju i iz nje izvlačili pouke.

Poznato je da je još na IV Drezdenskom kongresu KPJ 6–12. 11. 1929, u Rezoluciji o nacionalnom pitanju, zaključeno da je Kraljevina Jugoslavija tvorevina imperijalizma srpskog naroda (!?) i da je treba razbiti i osloboditi narode koji u njoj žive da stvore sopstvene nacionalne države – Hrvatsku, Crnu Goru, Sloveniju i Makedoniju, a mađarskom i albanskom narodu dati pravo na priključenje matičnim državama. Ne samo to, već i da KPJ stane na čelo oružane borbe potlačenih naroda „protiv srpske hegemonije“ i za stvaranje samostalnih država. Kako su srpski političari prihvatili da partija s takvim programom vodi zemlju posle Drugog svetskog rata i uvede je u raspad, najavljen još u Drezdenu?

U neprestanom zalaganju za očuvanje Jugoslavije, srpski komunisti u vrhu vlasti, osim što nisu zahtevali reviziju zaključaka Drezdenskog kongresa KPJ (koji su ostali trajna ideja ove partije do kraja SFRJ), prevideli su i da je Edvard Kardelj, pod pseudonimom Sperans, objavio još 1936. godine delo „Razvoj slovenačkog nacionalnog pitanja“, u kome je podvukao da je cilj slovenačkog naroda napuštanje Jugoslavije i izgradnja samostalne nacionalne države.

I pored svih ovih činjenica, za raspad Jugoslavije i sve krvave posledice tog raspada, hrvatska, slovenačka i zapadna propagandna mašinerija su optužile – Memorandum SANU. Kakva cinična i vešto fabrikovana dezinformacija, široko korišćena za definitivno srozavanje ugleda Srbije u svetu!

Prelistavanjem građe utvrđeno je da je klub slovenačkih intelektualaca , u okviru časopisa „Nova revija“, napravio tajni memorandum, mnogo pre Memoranduma SANU, koji se direktno zalagao za razbijanje SFRJ. To je otvoreno saopšteno trojici srpskih akademika na sastanku u ljubljanskoj krčmi simboličnog naziva „Mrak“, koji su slovenački pripadnici tajne policije snimali iz sobe 106, na prvom spratu. Srpski akademici su, na sve načine, pokušali da ubede slovenačke kolege da se zajedno založe za temeljnu reformu SFRJ, ali su oni otvoreno najavili napuštanje zajedničke države. Umesto da su javno ukazali na slovenačke planove, primili su na sebe i Srbiju teret i klevete kojih ni do danas ne možemo da se oslobodimo.

Hoće li se konačno otvoriti arhive i pokazati cela istina o višedecenijskom projektu razbijanja Jugoslavije u kome je Srbija ispala najveći, reklo bi se i jedini gubitnik? A dotle, budimo svesni da je naše verovanje u zajedničku državu, od koje su drugi narodi jedva čekali da se oslobode, bila velika varka.

*Redovni profesor Univerziteta „Džon Nezbit”