Da li je Belgija osudila pogrešnog Andriju?

Porotni sud u Briselu koji je Andriju Draškovića, Božidara Spasića i Veselina Vukotića osudio na doživotni zatvor zbog ubistva Envera Hadrija, nije utvrdio ko je Hadrijev ubica, tvrdi advokat Veljko Delibašić. Najavljujući žalbu na prvostepenu presudu, izrečenu 22. novembra prošle godine u odsustvu sve trojice okrivljenih, Delibašić navodi da je sud u Belgiji, u postupku za ubistvo albanskog emigranta, februara 1990. godine u Briselu, imao cilj – da za taj zločin osudi Srbiju.

„Više od pola presude odnosi se na istorijski kontekst u bivšoj SFRJ, s ciljem da se satanizuje Srbija, dok se Andrija Drašković, koga sud osuđuje na doživotnu kaznu zatvora, pominje samo na dve, tri stranice”, kaže Delibašić, komentarišući presudu.

Umesto da utvrdi krivicu okrivljenih i ko je od njih i šta uradio, u presudi se, prema rečima branioca, zaključuje da su tajne službe 1989. i 1990. nalazile neprijatelje jugoslovenske države i nadzirale ih. Pored toga, belgijski sud u presudi koju odbrana ocenjuje kao površnu i neozbiljnu, navodi da je Republički sekretarijat unutrašnjih poslova, odnosno skraćenica RSUP, oznaka za tajnu policiju, ukazujući da je reč o službi koja se danas zove Ministarstvo unutrašnjih poslova i ne predstavlja tajnu službu.

„Kada je reč o ubistvu Envera Hadrija, zaprepašćujuće je da sud uopšte nije utvrdio ko je ubio tog čoveka, već doslovce navodi: „Čovek koji je sedeo na zadnjem sedištu podigao je ruku u pravcu žrtve. Držao je oružje u ruci i pucao najmanje dva puta”. Iz ovoga proizlazi da sud nije utvrdio ko je pucao u Hadrija, odnosno, šta je navodno Andrija Drašković uradio – da li je vozio, pucao ili je bio suvozač”, ocenjuje branilac.

Osvrćući se na događaj u diskoteci „Nana” u Beogradu, u kojoj je, u noći između 23. i 24. marta 1990, mesec dana posle ubistva Hadrija, likvidiran Andrija Lakonić, advokat kaže da je belgijski sud bez dokaza utvrdio da je Drašković bio na mestu tog zločina. Belgijski sud u presudi navodi: „Kako su istražni organi izneli na javnom suđenju, posle ubistva Andrije Lakonića u noći između 23. i 24. marta 1990. godine u diskoteci ’Nana’ u Beogradu, saradnja između podzemlja (prisustvo Darka Ašanina, Andrije Draškovića i Veselina Vukotića) i SSUP-a (prisustvo pravog-lažnog pasoša izdatog od SSUP-a), izašla je na videlo.” Delibašić kaže da je neistina da je Drašković bio te noći u diskoteci „Nana” i tvrdi da ne postoji nijedan dokaz o tome.

Sud se u presudi poziva na prisluškivane telefonske razgovore Miroslava Bižića (beogradskog policajca ubijenog 1996. godine), dobijene zamolnicama poslatim Beogradu, kao i Haškom tribunalu. Branilac ukazuje da, u vreme kada je prisluškivan Bižićev telefon, takvi razgovori nisu mogli da budu dokaz pred sudom niti bi se, prema zakonu, mogla pružiti međunarodna pravna pomoć za krivično delo koje se smatra političkim.

Ovi razgovori su bitni zato što iz njih sud utvrđuje da je Miroslav Bižić kontaktirao pripadnike beogradskog podzemlja među kojima su Veselin Vukotić Vesko, Andrija Drašković Dača, Jusuf Bulić, Branislav Matić Beli, Darko Ašanin, Stanimir Dušanović Nane, Ratomir Stanišić, Andrija Lakonić, Kvisko i Šilja.

Delibašić kaže da sud navodi i izjave izvesnih svedoka, koji u svojim svedočenjima pominju Andriju Lakonića, a ne Andriju Draškovića.

„Ispitan od istražnih organa K. G. je priznao da je pored učešća u pokušaju ubistva Envera Hadrija 16. januara 1990. godine, video Veselina Vukotića, Darka Ašanina i Andriju Lakonića u više navrata u kafiću ’Le Konig’ u Dizeldorfu i izgledalo je kao da razgovaraju o ubistvu Envera Hadrija”, piše u presudi.

„Ako to prihvata sud u Belgiji, onda je činjenica da je u tim razgovorima učestvovao Andrija Lakonić, a ne Andrija Drašković”, kaže branilac.