Šta je novi predsednik SAD učinio za EU

Ova godina će najverovatnije biti godina promena na evropskom kontinentu. Ne zato što smo možda skloni da bezrezervno verujemo liderima francuske, nemačke i holandske desničarske stranke Marin le Pen, Frauke Petri i Gertu Vildersu, koji su na zajedničkom predizbornom skupu najavili „patriotsko evropsko proleće”, nego zato što u EU postoje države i lideri koji će spremno iskoristiti dva izuzetno jaka politička događaja iz prošle godine kako bi na talasu promenjenog geopolitičkog konteksta što dalje otplovili ka vlastitim ciljevima na kojima već godinama rade.

Prvo je „bregzit” neočekivano oslobodio Evropsku uniju glavnog američkog protežea, a onda je još neočekivanija pobeda Donalda Trampa, barem prema obećanjima i prvim potezima novog američkog predsednika, nagovestila da bi veze SAD i EU mogle da budu razlabavljene ako ne i sasvim raskinute.

A mnogo je bilo događaja koji su EU satirali jedan za drugim: finansijska kriza u Grčkoj, sukob u Ukrajini, migrantski talas izazvan stvaranjem i jačanjem Islamske države, terorizam… Otimale su se pojedine članice EU, koliko su mogle. Neke po cenu da su njihove lidere nazivali diktatorima, druge su kažnjavali finansijskim merama, trećima, zbog jačanja nacionalne države, čak su pretili gubljenjem prava glasa u EU.

U suprotstavljanju SAD najočiglednije je bilo evropsko škrgutanje zubima protiv sankcija Rusiji koje je EU po automatizmu produžavala, sinhrono sa vašingtonskim odlukama o proširivanju sankcija.

Kako je vreme prolazilo od 2014. godine, kada su Moskvi uvedene sankcije zbog prisajedinjenja Krima (koje je učinjeno posle referendumskog izjašnjavanja i nasilne promene vlasti u Kijevu) i navodne podrške sukobu u istočnoj Ukrajini, za sve veći broj država postajale su očigledne dve stvari: da ukrajinska strana ne ispunjava odredbe iz Minskog sporazuma, da je u tome ohrabruju SAD i da sankcije ne proizvede dovoljan pritisak na Rusiju da bi promenila svoju politiku i odustala od Krima, a da, s druge strane, istovremeno nanose štetu vlastitoj privredi.

Nije vredelo ni što je nemački ministar spoljnih poslova Frank Valter Štajnmajer, sam i sa francuskim kolegom Žan-Mark Eroom, (kao predstavnici normandijske četvorke zadužene za sprovođenje sporazuma iz Minska) ulagao napor da sa mnogo diplomatske veštine i volje podstakne ukrajinskog predsednika Petra Porošenka da ispuni tačke sporazuma po dogovorenom redosledu: promeni ustav, prizna autonomiju pobunjenim oblastima na istoku i raspiše izbore.

Kijev jednostavno nije nameravao da to učini sve dok ne preuzme kontrolu nad granicom sa Rusijom i za to je imao političku i vojnu podršku SAD. Zato upozoravajući glas nemačkih privrednika da se prva ekonomija EU ruši zbog sankcija Rusiji – nije uspeo da protrese Berlin.

Porošenko je i juče zatražio od svetskih sila da drže na snazi sankcije protiv Rusije, odbacivši predlog predsednika SAD Donalda Trampa da bi razmotrio postepeno umanjenje kaznenih mera ukoliko bi se Moskva pokazala kao koristan saveznik u borbi protiv Islamske države i drugih ciljeva važnih Vašingtonu.

Pored doslednog stava Kremlja da se o inicijativama novog američkog predsednika može govoriti tek kada uslede prvi kontakti, u ponedeljak je iz Moskve sa visokog mesta stigla poruka koja je sadržala više od uobičajene dobre volje za buduću saradnju na osnovama „ravnoteže interesa”. Šef ruske diplomatije Sergej Lavrov je posle konstatacije da se Rusija ne uzbuđuje previše ni oko sankcija niti oko sveukupnog normalizovanja odnosa sa SAD ipak rekao da je Kremlj već uvideo da su mnogi spoljnopolitičkih prioriteti novog američkog predsednika u skladu sa stavovima Rusije. Jedno od pitanja koje ima obostrani konsenzus jeste borba protiv Islamske države – „sve dok ona ne bude u potpunosti uništena”. Lavrov je naglasio da je Moskva u potpunosti spremna da uzme u obzir načine borbe protiv terorizma koje će Trampova administracija predstaviti.

Dok je ovo govorio pored Lavrova je stajao njegov mađarski kolega Peter Sijarto koji je kapitalizovao dugogodišnje protivljenje Budimpešte da se Brisel mora smatrati prestonicom svake članice EU. On je upozorio da će EU izgubiti pozicije na međunarodnoj sceni ako ne izgradi obostrano korisne odnose s Moskvom i rekao da „sada, kada nova američka administracija preuzima dužnost, postoji mogućnost da se stvari sagledaju i sa druge strane”.

Mađarska je uz Poljsku, Slovačku i Češku (Višegradska grupa) uspela da zadrži autonomnu poziciju u odnosu na Brisel povodom odluke da ne prihvati migrante (uz postepeno jačanje nacionalnog zakonodavstva), a premijer Viktor Orban je kao potvrdu tačnosti svoje politike istakao stav američkog predsednika, koji je izneo u inauguracionom govoru, da sve zemlje imaju pravo da na prvo mesto stave sopstvene interese.

I konzervativni francuski predsednički kandidat Fransoa Fijon, koji takođe smatra da su EU potrebi bolji odnosi sa Rusijom, ponudio je novi pogled, barem što se tiče bezbednosti EU. On je optužio SAD da provociraju islamski ekstremizam i rekao da „agresivni govor” predsednika SAD Donalda Trampa treba da navede Evropu da se samoorganizuje.

Zabrinut zbog pravca kojim će krenuti nova američka vlast, on je izneo plan da nova evropska vojna alijansa štiti Stari kontinent i bori se protiv islamskog ekstremizma, čime bi bila prekinuta evropska zavisnost od američkog pokroviteljstva.