Pirat iz Pirota

Malo posle rata, obilazio Slobodan Penezić Krcun zatvore u Srbiji, pa u jednom, u skrajnutoj ćeliji, prepozna Simu Pandurovića i zgrane se.

– Od kad ste zatvoreni – upita ga.

– Od oslobođenja – odgovori mu  pesnik.

Pre dvadeset godina u prazničnom četvorobroju najstarijih novina na Balkanu objavljen je tekst s naslovom „Januar 2017.” Ali, satira ovde nikada nije bila omiljeni žanr, pa se postavlja pitanje ko je smogao snage, prikupio hrabrosti i dopustio mašti da dobaci toliko daleko, ko je iščitao, uredio i pripustio rubriku štampariji i, konačno, šta je bilo posle?

– Ništa – lakonski je odgovor novinara Gorana Kozića, autora teksta, tada operativnog urednika „Politike”. – Smenjivali su me ili otpuštali s posla zbog drugih zločina, ali taj je prošao nekažnjeno. Zanimljivije je što sam, uprkos tome što se „proročanstvo” dobrim delom ostvarilo, zbog njega i sličnih rubrika ispaštao docnije. Inače, ti nesvakidašnji komentari sa zajedničkim nadnaslovom „Od nedelje do nedelje” objavljivani su od 1994. do 5. oktobra, punih sedam godina i bili moj poklon novinama. Jer, pisao sam ih uz redovan posao, čak i kad sam bio na godišnjem odmoru.

Samo jednom je „izostao” zahvaljujući Nebojši Čoviću, tada Slobodanovom gradonačelniku, koji je od Hadži Dragana Antića zahtevao čak i da ga najuri.            Dogodilo se to dan nakon što su neki vlasnički a krvoločni kučići napali i izujedali decu u parku, a gradonačelnik nije stigao da reaguje jer je upravo tada morao da „pušta u rad” nekakav obnovljeni vodoskok.

– Nisam komentarisao njegovu bezdušnost, već sam, da bih ga probudio, napisao da će svi Beograđani koji se jave Skupštini grada, u Ul. Dragoslava Jovanovića 2, dobiti od gradonačelnika na poklon štene pitbula – kaže uz smeh. – Javilo se više hiljada njih! Čović je shvatio poruku, znao je da sam u pravu, ali nije mogao da mi oprosti toliku drskost. Srećom, Struja nije previše mario za „bočne pritiske”, naloge je primao samo s vrha, od jednog čoveka.

Eto kako je mogao da se prekine san koji je počeo da sanja još sredinom šezdesetih, kao prvačić, kada mu je učitelj Aleksandar Milić pokazao staru školsku štamparsku mašinu, ili malo kasnije, kada je Branka Veselinović nahvalila njegov prvi „novinarsko-poetski uzlet” u niškoj osnovnoj školi „Učitelj Tasa” štampan upravo na onoj prastaroj mašini.

– Rešio sam da ću živeti i umreti kao novinar tek kao gimnazijalac u Šestoj beogradskoj – priča sa setom. – I to one godine kada umalo nisam pao na popravni ispit iz srpskog jezika. Nisam, samo blagodareći tome što sam naizust znao Rostanovog „Sirana de Beržeraka”... Znam ga i danas, uostalom, čuvam ga i negujem s podjednakim žarom kao i moj dečački san.

Njegov primer je dokaz više da se novinari ne stvaraju nego rađaju, da novinarstvo nije profesija već stil života, a da škola služi jedino da ih doradi i poduči opštim veštinama tela i duha. Zahvaljujući tim „opštim znanjima” u povest „Politike” je zakoračio 23. maja 1999. godine napisavši do tada najdužu rečenicu (dve i po šlajfne!): zatekla se u tekstu „Najlepše želje” posvećenom „našim dragim agresorima”, dojučerašnjim saveznicima koji su upravo tih dana preoravali Srbiju avio-bombama uzduž i popreko uz popularan i opšteprihvaćen cinizam Džejmija Šeja o „kolateralnoj šteti”.

– Zbog tog i sličnih tekstova ispaštao sam docnije, kad sam optužen da sam, kao glavni i odgovorni urednik RTV „Politika” / pirat iz Pirota /, piratski emitovao igrane filmove iz produkcije tih naših „saveznika”! I niko da primeti da bi i to mogla biti „kolateralna šteta”! Ali, već sam bio i smenjen, i najuren, a to je bio način da me dotuku ljudi što su u to vreme vodili kuću, za koje se sa zakašnjenjem ispostavilo da nisu bili dostojni ni da prođu Makedonskom ulicom pored, te, „Politike”.

Iako tako tvrdi da je najuren, nije najuren. Taman posla! Dobio je novo rešenje po kojem se s mesta direktora i urednika raspoređuje na poslove – „sakupljača oglasa” šarenih izdanja novinske kuće. Ko je pisao i, naročito, dopisivao to sramno rešenje, zna se: to je valjda jedino po čemu ih pamte.

– A potpisao ga je Darko (Ribnikar), tada šef kriznog štaba – kaže smrknuto. – Nisam otišao bez borbe, pa sam posle šest i po godina suđenja postao jedini novinar s pravosnažnom presudom koji je otišao iz „Politike” „iz šikanoznih razloga”?! Na suđenju, sudija je upitao Davorina koji se lažno predstavlja kao Darko, da li me poznaje, a on mu je odgorio da je dugo bio u Americi, da me ne zna, ali da je čuo kako sam piskarao nešto... iako me je dva-tri meseca uoči „oktobarske revolucije” pozvao u stan svoje majke Jare, zajedno sa svojom komplikovanom ženom,  i predao mi video-kasete koje je doneo iz SAD, rekavši: „Puštaj ovo, da narod vidi šta rade našem Slobi!”      Seća se da mu je odbrusio nešto na francuskom jeziku, i da je šutnuo stolicu, zbog čega ga je sudija kaznio globom od 5.000 dinara.

– Eto kako smo se razišli „Politika” i ja – uzdahnuo je. – Ali nisam dangubio. Nastavio sam da pišem i u međuvremenu objavio nekoliko knjiga i uspeo da magistriram, mislim stvarno... Nisam kivan, što bi neko neupućen možda pomislio, jer znam da kao što ugled kafane grade njeni gosti, tako i novine čine ljudi, novinari, a i među nama je bivalo raznih...

Govorka se da će od februara ponovo početi da piše za „Politiku”?

– Daleko je februar, ali to je isto kao u onoj priči o kmetu Simanu – odgovorio je. – Ko ju je pročitao i pamti, zna na šta mislim. Ili, kako je to slikovito opisao naš pokojni, legendarni kolega, Zaječarac, Petar Janković – „Ko ume da piše, taj si i piše, a ko ne ume, postane urednik pa uči druge da pišu!”