Soba tri sa tri

Da li ste već progovorili turski jezik? Ako niste, to je pravo čudo jer televizije čine sve da vam obezbede intenzivni kurs. U jednom danu na raspolaganju su vam: „Izgubljena ljubav”, „Bahar”, „Elif”, „Beskrajna ljubav”, „Crna ruža” (sve na Pinku), „Paramparčad” (Prva), „Sulejman Veličanstveni” (Studio B), „Ifet” (Hepi)...

Ako volite tradicionalno dobre emisije iz Bi-Bi-Sijeve produkcije, posvetite vreme i pažnju dokumentarnoj seriji „Putujuća izložba antikviteta”. Treba li naglasiti da se emituje u prepodnevnom terminu (kao i većina kvalitetnih programa) od 11.52.

„Putujuća izložba” emitovana u četvrtak bila je posvećena onima koji su ispred dvora Hemptonkort iz svih delova Britanije proceniteljima donosili predmete iz porodičnih kolekcija, a ovi su dalje tražili stručnu pomoć eksperata sve dok se nije utvrdila autentičnost i predmeti stigli do aukcija.

Emisija je snimana na više lokacija i zanimljive predmete prate još zanimljivije priče o, na primer, golubu pismonoši koji je bio ratni kurir i ranjen iznad Kelna 1943. leteo dve nedelje do odredišta u Engleskoj i dobio orden za hrabrost, koji je donet u emisiju.

Neke od predmeta, za koje se ispostavi da su velike umetničke ili istorijske vrednosti, poklanjaju muzejima a benefit emisije je i u tome što se posle, ispred muzeja formiraju redovi posetilaca koji žele da vide ono o čemu se govorilo u „Putujućoj izložbi antikviteta”.

Ono što je pohvalno za RTS je to što na odjavnoj špici piše ime onog ko je preveo i adaptirao i ko je to lektorisao.

Tako se to radi! Jer smo, na žalost, sve češće svedoci da strane filmove i serije prevode oni koji ne poznaju dovoljno dobro ni engleski jezik, semantiku, ni sleng i pritom nemaju ni trunku smisla za humor i upropaste većinu duhovitih replika, ali zato maštovito prevode psovke, pa neki usputni prostakluk na srpskom začine do krajnje vulgarnosti.

Nedavno je neki genije iz „Mediatranslešnsa” u krimi serije, pripejd telefon preveo sa –telefon na bonove! Da li su nam se u kolektivno sećanje iz devedesetih urezali bonovi za benzin, so, brašno...

Kad štamparska boja na ovom tekstu već bude suva, gosti Olivere Kovačević će u „Da. Možda. Ne” (četvrtak, RTS 1, 21.10) govoriti o nedavno preminulom penzionisanom generalu Vladimiru Trifunoviću, čoveku čiji su život, uverenja i postupci ličili na antičku ili bolje civilizacijsku dramu.

Od sigurne smrti je spasio 240 svojih vojnika u Varaždinu koji su tek obukli uniformu sa oznakom JNA, kojem se kasnije sudilo u Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji i koji je do kraja života, tačnije do odlaska na VMA gde je preminuo, živeo u sobi od devet kvadrata u ruiniranom samačkom hotelu „Bristol” na beogradskoj autobuskoj stanici.

Kako je osuđen i kako je oslobođen od optužbi? Kako su oni koji su ga optuživali za izdaju kasnije uhapšeni zbog saradnje sa stranim obaveštajnim službama?

Na ovo, ali i kako je bilo živeti kao građanin drugog reda, najtačnije bi odgovorio Trifunović – da su televizije pokazale interesovanje u poslednjih desetak godina...