Jegda, pčela i otadžbina

Do dva sata posle ponoći, podstaknut razgovorom s prijateljem, na preskok, užurbano, pročitavao je Avram svoju tek objavljenu knjigu. Nije mu se dopalo kada je video da se neke reči često ponavljaju, a nema nekih koje bi za ukupno štivo bile prava svetlost. Potom je o svom brzopletom postupku pažljivije razmislio i stigao u zaključak: nije loše, kadikad, pisati u krugovima ako su spojeni; i moglo bi se, u isti mah, iz samo jedne reči, s jednog mesta, razviti drugo kazivanje, na drugom mestu. Bilo bi to uspešno ako bi se svuda prepoznavala ruka koja stvari dovodi u prirodan poredak, za dokaz da se pisac koji ume s rečima ne može od sebe odaljiti.

Međutim, skrajnuo je objašnjenja koja su provrela. Kao da su bez svrhe. Ono malo čitajućeg sveta nerado prima poetička tumačenja. Zapazivši da tako, u mudrovanju, vrti reč oko reči, došao je pred dvanaest Vukovih odabranih knjiga, uspravljenih na četvrtom redu polica i uzeo je središnu, najveću, nedočitanu. Ta knjiga se uvek za ciljanu pomoć otvara. Iz nje se za obnavljanje uzimaju osamljene i istumačene reči. To je najlepši rasadnik što ga imamo. Takav, jer nosi draži početka.

Krenuo je Avram da traži ženska imena u Vukovom Srpskom rječniku. Avramova sestra zvala se Danica. Ime su joj dali po zvezdi. Zato je otvorio sto desetu i narednu stranicu fototipskog izdanja osnovne knjige u poslevukovskoj srpskoj književnosti, objavljene u Beču 1852. Tamo je Avram, s nemačkim i latinskim tumačenjima, ispred gotičkih za njega i dostinu nečitljivih slova, našao celo danično jato, po ovakvom redu: danik, daniti, Danica, danicka, danickinja (daničkinja), Da„ničinu bogom posestrimu”, Na? daništu beše kraj Salaša”, I? tu ćemo danas danovati”. Mogao je još noćgubiti i prikupljati rečnički danak, ali mu je želja bila ispunjena. Pogledao je i dan, izreke pod njim i primere kako se ta reč u kojem govornom kraju umnožava. On ponavlja, u raznim prilikama, da su rečnici najpotrebnije i temeljne knjige u svakoj kulturi, da se po njihovoj celovitosti meri civilizacijski domet. Zato je odvišno prikazivati Avramovo zadovoljstvo u promatranju kako se oko jednog oblika, iz središta, na sve strane, zrakasto, otvaraju druga i drukčija značenja, kako se jezik, po prirodnim pravilima, rascvetava. I? reči imaju svoju maticu koja ih roji”, govorio je glasno, sam u sobi, ispred uključenog televizora, odakle su dolazili izuvijani glas, vrela muzika i poznata pesma.

Tu, u slušanju poznate pesme, setio se Avram da u knjigama i srodnim spisima stoji da je mati Vuka Karadžića od Zrnića, iskraj Nikšića, a on je još kao svršeni đak male gimnazije (kako su zvali razrede posle četvorogodišnje osnovne škole), kao radoznali podstanar, na nekoliko mesta čuo da je Vuk od odive ozrinićkih Nikolića. Posle studija književnosti, okuražen diplomom, obnarodovao je svoju pretpostavku koja otprilike kaže: Vuk je negde nečitko, na brzu ruku, tako nekako, napisao da mu je majka od Ozrinića (za koje se često govori i piše da su: Ozrnići), to je pročitano kao što je i pisano, nemarno, i tako je Vukova ujčevina dobila prezime kakvog uz Nikšić Avram nije čuo. Napisao je o tome i sićušnu raspravu, objavljenu, ali još pribira dokaze i fusnote. Priča se iz naučnog posla preselila, ovde i ovakva, jer se veruje da pisci mogu kako hoće.

Na novobeogradskom četvrtom spratu, u knjigu s četvrte police, na njenu 249. stranu, u donji deo desnog stupca, stigao je Avram preko nikšićkih (mlađih) Ozrinića do stihova Ti? nijesi druma pogodio, to ne ide Jegru bijelome”, pa iz Jegra, ne„kakvog mjesta”, do reči: jege, jeglen, jeglenisanje, jeglenisati, jeglendže, jeglendžija, do stiha Či„sto zlato, Jegrelija Mujo!”, do vežbe za lomljenje jezika Je„guba uz bukvu, jeguba niz bukvu, jeguba k zemlji pade, jegubići prionuše”, ispred napomene u zagradi ko? može više puta zastopce izgovoriti da se ne pomete”, do jegubića i jegulje na samom dnu stranice. Avram je pritom  uzaludno tražio: nema u Srpskom rječniku iz 1852. imena Jegda. Tako se zvala nikolićka odiva za koju pišu da je Zrnić. Dakle, Vuk u rečnik nije uneo ime svoje majke. A jeste dosta ženskih imena.

Strpljivi Avram, u svom malom istraživanju, još više zbunjen kada je video da osim imena majke Jegde Vuk u Srpskom rječniku nema ni imena svog oca, nije ništa učinio osim uvijanja ramenima. I? majstoru ponekad ispadne alatka iz ruke”, napisao je na margini Rječnika, odneo ga na polično mesto, okrenuo se prema visokom ormanu u kojem, iza stakla, drži leksikone, enciklopedije, bibliografije i dva rečnika Matice srpske, šestotomni i najmlađi, iz 2007, jednotomni, u obilatoj knjizi za koju je potrebna snaga. Noćnom lovcu na zaboravljene reči  pojavilo se i sećanje kako su Matica srpska i Matica hrvatska, u doba bratstva i ostalih usklicaja, posle Novosadskog dogovora o jedinstvenom jeziku koji se kasnije, neko je zlobno napisao, u? južnoslovenskom rastakanju amebisao”, po ondašnjem zadatku, ne samo lingvističkom, počele da pripremaju i objavljuju rečnik srpskohrvatskog književnog jezika, u šest knjiga, ali je srpska ruka, sama, negde od polovine i dalje, posao dovršila, pod nedirnutim imenom jezika.

Odatle mu je upa„la među trepavice” reč matica. U šestotomniku je lako pronašao njena značenja, s prvom letilicom: pče„la što leže jaja iz kojih se izlegu mlade pčele i stvaraju novi rojevi”. Ista reč ima još osam značenja. Krenuo je Avram da ih pokupi, naročito treće: ?(Matica) naziv niza naših književnih društava osnovanih u XIX v. u cilju negovanja nacionalne kulture”. Avramu je bilo jasno zašto se pominje niz (iako nije otegnut kao što se nagoveštava) i bilo mu je jasnije zašto se kaže naša društva, književna i kulturna, a pritom se ne ističe da je takvo srpsko društvo prvo, najstarije u slovenstvu. Pribojavao se da će ga to odvesti u politički plićak, pa je samom sebi kazao da pogleda pod reč od koje priča o maticama počinje, da skoči, s reči na reč, do ? pčele.

Pomislio je da su srpski leksikografi (posle izmicanja hrvatskih) reč pčela raznoliko, doslovno i metaforično, obradili. Sama ruka je na pravom mestu otvorila peti tom, iz 1973, na kraju slova P, gde su reči od pušče do pšeno, ali je između njih nekud odleteo čitav roj. Nema u Matičinom rečniku, šestotomnom, ni pčele, ni pčelanika, pčelara, pčelarenja, pčelarine, pčelarice, ni pčelinjaka, niti bilo koje reči koja se, do pčelomorca, izlegla od pčele. Pustila se pčela iz Matičinog rečnika i našla zimovnik u Matičinoj košnici na grbu.

U ponovljenom izdanju, Matičinom, fototipskom, vratila se čudnom slučajnošću izostavljena pčela, sa svojom familijom, u dopunama, gde se lepo i kurzivom tumači da je pčela in„sekat, kukac iz reda opnokrilaca, sa otrovnom žaokom, koji živi u zajednici, skuplja sladak sok i cvetni prah nekih biljaka i stvara od njih med i vosak”. Uneto je, dabome, da se pčelom zove vred„na, marljiva osoba”, da su bele pčele, u pokrajinskim govorima, pče„le koje se iste godine po treći put izrode iz istog roja” i da su tako nazvana čukununučad.

Uporni Avram, u četiri sata posle ponoći, u dvosatnom traganju za Jegdom i pčelom, iz„ujedan”, hteo je da odmotava čija je otrovna žaoka, ko je odneo cvetni prah, koga će pominjati potomci, be„le pčele”, ali je sebe zatekao, opet, pred vratima istine o razdvajanju i osipanju. I tu je stao. Potrčale su mu bile niz pero dve reči istovremeno: domovina i otadžbina. Nije hteo da ih obe odjednom pusti. On ih je uvek, po iskustvu i načitanosti, odmicao od imenice: država. Istovremeno je, kao i svaki prosvećeni rodoljub, svoju matičnu zemlju zvao otadžbinom ili domovinom, a jugoslovensku zajednicu državom, pa je s radošću otvorio Rečnik srpskoga jezika, Matičin i jednotomni, prvi posle Vukovog pod srpskim imenom (ako se ne računa Moskovljevićev koji je u vreme komunista likvidiran). Hteo je Avram da svoje noćno traženje začini finim objašnjenjem reči otadžbina, romantičarski ponet stihovanom parolom Đure Jakšića:

Otadžbina je ovo Srbina!

Kopkalo ga je da li su sastavljači uzeli taj primer, jer su uklonjene stege i na svakoj strani postavljene rampe za prenos reči. Čuo je preporuku da? unosimo samo domaće”. Međutim, u mnoštvenom rečniku s osamdesetak hiljada objašnjenih reči, u stručno i po naučnim (institutskim) merilima urađenom rečniku ima: domovina, ima: domovnica, ali nema: otadžbina, niti bilo koje reči koja dolazi iz imenice otadžbina.

Avram je, zatečen, u srdžbi pribeležio da to? nije jednotomnik no jednotamnik”, a potom je napisao i mali izveštaj o svom noćnom radu, o pretraživanju rečnika srpskog jezika, pomislio šta bi o tome ko rekao, izveštaj u celini preneo na internetsku mrežu, otvorio polje za dopisivanje komentara, zaspao, a sutradan pročitao deset prvih mišljenja o nenamernim prazninama u rečnicima, o previdima kakvih mora biti u svakom pokušaju da se prebroji svaki mrav u mravinjaku (a još više ako to hoće neko za koga se ne kaže vredan kao mrav). Našao je, dakle, Avram ovakve internetske komentare:

(1) Vuk je preleteo svoju mati, Matica pčelu, a pčela otadžbinu. (2) U tri dosad završena i dostupna rečnika Srbima su se izmakle keva, trutica i otadžbinče. (3) Tri rečnika u tri veka, a sve veći gubici. (4) Ništa nije tako ozbiljno kao posao s rečima. (5) Da li su takve leksikografske omaške posledica podsvesne muke s identitetom? (6) Jesmo li toliki trutovi da ni svoje reči ne umemo da popišemo? (7) Svaki narod brine o sebi onako kao što brine o vlastitom jeziku. (8) Najskuplja je šteta koju sami sebi nanosimo. (9) Ne treba se polivati vrelom vodom; bude i radilica ponekad kao trut. (10) Nastavite da šaljete komentare na adresu: [email protected].    ¶

*Pisac, akademik SANU