​Zamisli život bez telefona

Kao evolutivni produžetak ruke, mobilni telefon trebalo bi da se izučava na Medicinskom fakultetu. Kad mi je aparat s ekranom od pet inča drugog januara otkazao saradnju po automatizmu sam krenuo ka Urgentnom centru, umesto u servis. Ne sumnjam da će uskoro to biti masovna pojava, jer će hirurzi, umesto operacija na otvorenom srcu, stavljati stentove na baterije.

Kome god da takva vizija izgleda katastrofično, u zabludi je. Proces mobilizacije robotizovanog čoveka ni približno nije završen, jer će smartfoni postati novi ekstremitet, kako bi ruke imale funkciju da kuckaju es-em-es poruke, surfuju po internetu i postavljaju slike na „Instagram”.

Naredna faza ljudskog samouništenja se nazire. Pametni telefoni preuzeće i funkciju mozga, pa će u naše glave mobilni operateri ubacivati kartice s telefonskim brojem i memorijske kartice. Naša tela obavljaće osnovne fiziološke funkcije kako bi opsluživala nove gospodare, te besmislene stvarčice totalitarnog informatičkog sveta koje će živote učiniti iluzijom. Kad šaljemo poruke voljenima, zamenjujemo nezaboravni trenutak približavanja usana Eustahijevoj tubi i kompenzujemo taj drhtavi osećaj besmislenim skraćenicama, poput LOL, OMG, JBG. Gubeći sposobnost govora, nestaje i umetnost pisanja, koje se pretvara u blesavo razmenjivanje idiotskih figurica. Mislim da se zovu emotikoni i stikeri. U tom beskrajnom sajber-kosmosu, Gogolja bi proglasili netalentovanim, a Prusta preopširnim.

Uzalud je tražiti lekarsku pomoć. Psihijatri ne stavljaju zavisnike na kauč, nego na „Fejsbuk”. Uzalud je pobeći u šumu. Pronaći će vas preko navigacije. Hipnotički put ka apokaliptičkoj virtuelnoj realnosti jeste put bez povratka.

Moj pokušaj da živim životom naših dalekih predaka, bilo je to pre četvrt veka, pretvorio se u bajku. Konačno sam uzdignute glave prošetao kuče. Nisam buljio u medijske aplikacije koje svakog minuta ispaljuju vesti.

Primetio sam i nekoliko novih zgrada koje su nikle. Na raskrsnici su postavili semafor.

Otišao sam u omiljeni kafić. Sreo sam poznanika koji je izvukao dva tableta i pohvalio mi se. Postao je uticajni tviteraš i bloger. Počeo je da čisti tablete, da ih mazi, privija uz obraz. I odmah poče da tvituje.

Shvatio sam da sam postao ilegalac bez mobilnog u virtuelnoj diktaturi, mada je daleko upečatljivije, ako se traganje za pravom istinom prevede u sferu filma, u „Matriksu”. Tamo gde vladaju zadivljujući prelazi između različitih stvarnosti: u onom, beznačajnom, koji se vodi na svežem vazduhu i drugom, daleko stvarnijem i autističnom, koji se živi u sobama uz mobilni superaparat. Deca saznaju o Petru Panu iz igrice o zemlji Nedođiji. Petar se penje sa nivoa na viši nivo, dok ga, umesto u snovima, po ekranu juri zli kapetan sa „ajfonom 7” umesto kuke.

Sreća zbog mog povratka u doba Jure kratko je trajala. Ubrzo su počeli da zvone mobilni telefoni mojih bližnjih. Majka pita zašto sam nedostupan. Potom zove kum, pa prijatelji i kolege. Da mi se nešto nije dogodilo? Gde sam nestao? Šta će biti s tekstom?

Familija me posle desetina poziva uslovljava – ili kupi novi mobilni ili se seli. Umesto mene, zovu njih.

Otišao sam, poražen, u prodavnicu. Kad sam čuo cenu novog smartfona, poželeo sam da odem u Urgentni. Ali bilo bi glupo da objašnjavam zašto mi je potrebna anestezija.