Važno je da dete u glumcu živi

Glumicu raskošnog talenta Paulinu Manov verovatno bi mnogi više voleli da vide na malom ekranu, ali ona svoj dar velikodušno poklanja pozorišnoj publici jer teatar je njena velika ljubav i na sceni se oseća najkomotnije.

Voli i da eksperimentiše glumačkim sredstvima pa je tako nedavno svoj glas pozajmila animiranoj junakinji Roziti (premorenoj prasici koja ima 25 prasića) u hit animiranom filmu „Pevajmo” iz kreativne fabrike crtaća „Illumination”, poznatoj po čuvenim „Malcima”.

Govoreći o ovom glumačkom zadatku za „Politiku”, Manov se prisetila svoje prve sinhronizacije – animirano-igranog filma Lika Besona „Artur i Minimoji”. Tada je pet dana provela u studiju, što je dosta vremena za taj obim posla, objašnjava:

– Veliki napor i trud je potreban nekome ko je početnik da ulogu iznese na najbolji način, i to samo glasom. U tom poslu su neophodni brzina i snalažljivost, a ja, da paradoks bude veći, kao i mnogi drugi glumci, imam disleksiju. Uprkos tome, radila sam mnogo crtaća i uspela sam da postignem zadovoljavajuću brzinu i kreativnost.

Smatra da kreativnost u ovakvom poslu uglavnom zavisi od autora crtanog filma, tj. onih koji kontrolišu sinhronizacije. Često su to ljudi koji žive van našeg govornog područja.

Tako su zahtevi pojedinih „kontrolora” sinhronizacija, priča nam, svedeni na određeni precizan ton koji bi trebalo proizvesti i precizno bukvalno izimitirati glas koji je postavljen kao originalni.

Zbog toga ponekad u sinhronizaciji čujemo pogrešnu dužinu akcenta ili neodgovarajući ton jer je to tražio neko ko ne razume naš jezik, misleći da je jedino originalni ton ispravan i prihvatljiv.

– Kada o ovome govorim, mislim na izuzetno sitne detalje koje zahtevaju od nas. Takve sinhronizacije je teže i manje inspirativno raditi, ali kad vidite fantastično nacrtane karaktere i dobru priču, to vam da motivaciju da čak i u tim uslovima date nešto što je autentično i kreativno – ističe Paulina Manov.

Za glumca je najvažnije, prema njenim rečima, da sačuva dete u sebi:

– Bavljenje glumom je igra. Važno je da to dete u glumcu živi i igra se.

A na pitanje da li joj je bliži dečji svet od kako je postala majka i da li sada više inspiraciju pronalazi u svojoj porodici, odgovara da je vaspitavanje dece najvažniji životni zadatak i da često nema mnogo veze sa igrom:

– Taj posao je pun izazova, ali kada nekoga volite neizmerno, ništa nije teško. Kada sam dobila decu, pomislila sam da ja sad treba da budem neko drugi. Neko ko je odgovoran, neko ko izvršava zadatke, potpuno posvećen deci. A onda sam shvatila da ja nisam ni ona koja sam bila kao devojka, ni ona koja sam postala kao majka, već i jedna i druga u pravoj meri na pravom mestu. Ta spoznaja mi je pomogla da nastavim da se igram na sceni i da to zadovoljstvo igre prenesem i na druge ljude.

Oni koji prate njen rad, voleli bi da je više prisutna, međutim, njen izbor je bio da se posveti odgajanju dece. Da li joj je teško da se nakon duže pauze vrati u glumačke koloseke? I da li joj mališani u tome pomažu ili odmažu?

– Materinstvo mi je donelo jednu vrstu spoznaje. Kada posmatrate dete, temeljno možete da vidite čovekovu suštinu. Sve mane i vrline su ogoljene. Kasnije u životu ljudi nabacuju slojeve i oklope da bi sakrili suštinu svojih karaktera. Upravo ta ogoljena čovekova suština u dečijem izdanju nepresušna je inspiracija u građenju zrelih dramskih karaktera, jer čini samu srž.

Paulina smatra da je sada spremna za „velike izazove”. Kao mlada bojala se, kaže, da joj preveliki zalogaji ne dođu dok još nije spremna. Nije želela preveliku popularnost jer je mislila da bi to moglo da ugrozi njen život običnog čoveka. Sada je dovoljno sazrela da bi mogla da se nosi sa tim.

Onim danima kada nema obaveze na sceni, uglavnom vežba. Išla je na razne vrste fitnesa, a sada u teretanu. Malo ko zna da je Paulina nekada svirala obou, a sada joj je želja da se vrati muzici i nauči da svira saksofon.