Важно је да дете у глумцу живи

Глумицу раскошног талента Паулину Манов вероватно би многи више волели да виде на малом екрану, али она свој дар великодушно поклања позоришној публици јер театар је њена велика љубав и на сцени се осећа најкомотније.

Воли и да експериментише глумачким средствима па је тако недавно свој глас позајмила анимираној јунакињи Розити (премореној прасици која има 25 прасића) у хит анимираном филму „Певајмо” из креативне фабрике цртаћа „Illumination”, познатој по чувеним „Малцима”.

Говорећи о овом глумачком задатку за „Политику”, Манов се присетила своје прве синхронизације – анимирано-играног филма Лика Бесона „Артур и Минимоји”. Тада је пет дана провела у студију, што је доста времена за тај обим посла, објашњава:

– Велики напор и труд је потребан некоме ко је почетник да улогу изнесе на најбољи начин, и то само гласом. У том послу су неопходни брзина и сналажљивост, а ја, да парадокс буде већи, као и многи други глумци, имам дислексију. Упркос томе, радила сам много цртаћа и успела сам да постигнем задовољавајућу брзину и креативност.

Сматра да креативност у оваквом послу углавном зависи од аутора цртаног филма, тј. оних који контролишу синхронизације. Често су то људи који живе ван нашег говорног подручја.

Тако су захтеви појединих „контролора” синхронизација, прича нам, сведени на одређени прецизан тон који би требало произвести и прецизно буквално изимитирати глас који је постављен као оригинални.

Због тога понекад у синхронизацији чујемо погрешну дужину акцента или неодговарајући тон јер је то тражио неко ко не разуме наш језик, мислећи да је једино оригинални тон исправан и прихватљив.

– Када о овоме говорим, мислим на изузетно ситне детаље које захтевају од нас. Такве синхронизације је теже и мање инспиративно радити, али кад видите фантастично нацртане карактере и добру причу, то вам да мотивацију да чак и у тим условима дате нешто што је аутентично и креативно – истиче Паулина Манов.

За глумца је најважније, према њеним речима, да сачува дете у себи:

– Бављење глумом је игра. Важно је да то дете у глумцу живи и игра се.

А на питање да ли јој је ближи дечји свет од како је постала мајка и да ли сада више инспирацију проналази у својој породици, одговара да је васпитавање деце најважнији животни задатак и да често нема много везе са игром:

– Тај посао је пун изазова, али када некога волите неизмерно, ништа није тешко. Када сам добила децу, помислила сам да ја сад треба да будем неко други. Неко ко је одговоран, неко ко извршава задатке, потпуно посвећен деци. А онда сам схватила да ја нисам ни она која сам била као девојка, ни она која сам постала као мајка, већ и једна и друга у правој мери на правом месту. Та спознаја ми је помогла да наставим да се играм на сцени и да то задовољство игре пренесем и на друге људе.

Они који прате њен рад, волели би да је више присутна, међутим, њен избор је био да се посвети одгајању деце. Да ли јој је тешко да се након дуже паузе врати у глумачке колосеке? И да ли јој малишани у томе помажу или одмажу?

– Материнство ми је донело једну врсту спознаје. Када посматрате дете, темељно можете да видите човекову суштину. Све мане и врлине су огољене. Касније у животу људи набацују слојеве и оклопе да би сакрили суштину својих карактера. Управо та огољена човекова суштина у дечијем издању непресушна је инспирација у грађењу зрелих драмских карактера, јер чини саму срж.

Паулина сматра да је сада спремна за „велике изазове”. Као млада бојала се, каже, да јој превелики залогаји не дођу док још није спремна. Није желела превелику популарност јер је мислила да би то могло да угрози њен живот обичног човека. Сада је довољно сазрела да би могла да се носи са тим.

Оним данима када нема обавезе на сцени, углавном вежба. Ишла је на разне врсте фитнеса, а сада у теретану. Мало ко зна да је Паулина некада свирала обоу, а сада јој је жеља да се врати музици и научи да свира саксофон.