Nošnje iz Zlakuse za svet

Zlakusa kod Užica – Dok mraz steže sela oko Đetinje i seoski poslovi miruju, radno je po čitav dan u jednoj od prostorija etno-domaćinstva „Terzića avlija“ u Zlakusi. Tu žene iz ovog sela grnčara, okupljene u Etno-udruženju „Zavičaj“, ručno izrađuju srpske narodne nošnje koje odavde stižu u Vankuver, Vašington, Johanesburg, Sidnej, Moskvu, Japan...

Već petu godinu ovde se tkaju, šiju, vezu tradicionalni odevni predmeti, ženski i muški, koje za svoje aktivnosti koriste folklorna udruženja Srba u rasejanju i domaća. Desetak žiteljki Zlakuse, različitih generacija, strpljivo stvara zahtevne a tražene narodne nošnje, uz svakodnevne kućne obaveze kojih je zimi manje.

Nastaju u ovoj ženskoj radionici nošnje iz raznih područja Srbije: užičkog kraja, centralne Srbije, beogradske Posavine, Banata, Pirota, Niša i okolnih južnih područja, Kosova i Metohije. Jedna nošnja, kažu nam, ima sedam-osam delova, složen je posao sve to napraviti.

– Jednu raskošnu kecelju, na primer, vezle smo dva meseca svakog dana. Uz odeću radimo i nakit koji nose folklorci, pogledajte ovaj ćustek i đerdane – pokazuje nam Gordana Drndarević, dok Ljiljana Janković dodaje da je najzahtevnije napraviti muški koporan. I ču se priča da su nekad domaćini u ovim selima za kompletnu mušku narodnu odeću, čiji je koporan najskuplji deo, davali i par volova, kod terzije dane provodeći dok on sve ne dotera pod konac.

U dobro uigranom timu nakit pravi Katarina Milić, vešto vezu Milijana Božović i Mirjana Jovanović, lepo se u poslovima uklapaju snaha i svekrva Dragana i Danica Radivojević, iskusna Dušanka Drndarević plete i veze čarape, dok je njena unuka Emilija, učenica sedmog razreda, već savladala tkanje na razboju. – Evo tkam kecelje, čunkom provlačim niti kroz potku, nogama pritiskam papučice da bi se osnova odvojila i čunak prošao. Nije teško, zanimljivo mi je – kaže vredna Ema.

Nošnje rade po muzejskim originalima, a od davnašnjih materijala koje je sve teže naći: sukna, domaće vune, čoje, gajtana, prave srme i slično. Teškoću predstavlja i to što su neke tehnike u tradicionalnoj izradi nošnji već nestale, te se zato pažljivo prelistavaju knjige iz etnologije, a ima ih biblioteka „Terzića avlije“ gde je oko 8.000 naslova.

Pitamo Zlakušanke kakva je vajda od ovog zahtevnog rada: – Ovde je mnogo više ljubavi nego para, kad se mesecima nešto ručno pravi, nije lako to realno naplatiti. Ipak zarade ima, dođe od ovoga u kuću neki dinar kad najviše treba. Te poslove radimo pretežno preko zime, dok leti ima obaveza i oko malina, turista i svega drugog – objašnjava Gordana, čiji je suprug Saša Drndarević, osnivač „Terzića avlije“ i predsednik ovdašnjeg Etno-udruženja „Zavičaj“, alfa i omega mnogih dešavanja u Zlakusi, pa i ovog poduhvata.

Saša podseća da su žene 2012. počele ovde da izrađuju narodne nošnje, isprva za potrebe seoskog KUD-a. – Muka nas je naterala, jer naše folklorno udruženje sa 250 članova nije moglo za sve da kupi skupe nošnje, pa su žene organizovale kućnu izradu. Prilično smo i istraživali našu odevnu tradiciju, običaje, razlike po područjima. Obuku je prošlo desetak žena, a projekat su tada podržali Ministarstvo poljoprivrede i Nacionalna služba zapošljavanja, dok smo uz pomoć američke ambasade izdali katalog nošnji – objašnjava Drndarević.

Potom su počele da stižu narudžbine s raznih strana sveta, u proteklih pet godina opremljeni su mnogi naši folklorci u rasejanju. I oni na dalekim kontinentima, a veće isporuke odlazile su u Nemačku, Švajcarsku, Austriju, Švedsku, Rumuniju...

– Promociju izrade nošnji i nakita upotpunili smo izdavanjem personalizovanih poštanskih maraka, imamo i veb-sajt, prisutni smo na društvenim mrežama, snimljeno je par emisija o nama za satelitski program RTS-a... A lepota nošnji širi se i lepotom naših devojaka. Svojevremeno smo na naslovnoj strani kataloga imali fotografiju Anđelije Rogić, članice udruženja „Zavičaj“ koja je iz susednog sela Gorjani. Ona je sada zvanična mis Srbije i predstavljaće našu zemlju na izboru za mis sveta, nadamo se u nekoj od narodnih nošnji ovde napravljenih – dodaje Saša Drndarević.