Ja sam, ipak, panker

Lepa je, moćna na sceni ali i van nje. Katarina Kaja Žutić zvezda je predstave „Pomorandžina kora” Ateljea 212, pisca Maje Pelević u režiji Gorana Markovića u kojoj igraju i Srđan Timarov, Jelena Ilić, Aleksandra Janković. U ovoj predstavi, koja za temu ima odbacivanje vlastitog identiteta, neku vrstu filozofskog samoubistva glavne junakinje, Katarina tumači ulogu Problematične, ali potpisuje i muziku i tekstove songova u predstavi. A to kako ih izvodi, treba doživeti.

Jvek svoja, Katarina Žutić voli da intrigira. Ima raskošan repertoar uloga širokog dijapazona, mnogo filmova i TV serija iza sebe. Verovatno je i jedina glumica koja ima svoj bend, „Kamikaze”, komponuje, peva, piše tekstove.

Predstava „Pomorandžina kora” u Ateljeu 212 uvek je rasprodata, iako je na repertoaru već treću godinu. Nije nam poznat slučaj, bar ne u našem pozorištu, da je glumica u predstavi autor muzike i njen interpretator. Kako je došlo do te saradnje sa rediteljem Goranom Markovićem?

Da, to je neobična pojava kao, uostalom, i rad na toj predstavi, dugo smo imali čitače probe i radili na tekstu, pa se onda rodila ideja da bi to mogli da budu i songovi koje će svako od nas pevati. Prvo sam napisala nekoliko tekstova, („Rep” i „Etički kozmetički”) koji su se svima svideli. U toj fazi rada nismo mogli da tražimo kompozitora, pa sam predložila Goranu da sa Petrom Rudićem napravim matrice. Ispostavilo se da to zvuči dobro i tako sam postala „kompozitor” i autor pesama u predstavi koju igram.

Da li će „Fudbalski rep” za koji ste napisali i tekst, a publika ga tako dobro prima, naći svoje mesto na nekoj Vašoj sledećoj ploči?

Pisala sam tekstove svih pesama, to jest, razne ideje svih nas sročila sam u pesme, pa tako i „Fudbalerski rep”, s tim što je baš u toj pesmi nekoliko intervencija na tekstu imao Dragan Anastasijević. „Fudbalerski rep” je muška, (pisana je u muškom rodu) tematska pesma, kao uostalom sve u „Pomorandžinoj kori” i ne bi imalo smisla da je koristim u neke druge svrhe, to je „hit” naše predstave.

Imate svoj bend „Kamikaze” i album u krosover fazonu. Da li je sklonost ka toj mešavini džeza, regea i hardkora samo odraz Vaše generacije?

Sigurno da je i odraz generacije, svega što ja volim da slušam, ali muzika koju radim uvek ima neku temu, ne mislim samo muzičku, već i idejnu, u skladu sa rečima i porukom pesme, tako da muzičkim stilovima koje mešam, zapravo, diktiraju reči i poruka. Trenutno imam devet urađenih pesama, kad kažem pesama mislim na bas linije i pevanje. Imala sam nekoliko bendova „Kamikaza” sa kojima sam nastupala po klubovima, ali za snimanje albuma potrebno je vreme.

Imate impresivan skor filmskih i pozorišnih uloga i dalje idete iz premijere u premijeru. Da li zbog toga trpi rad u Vašem bendu?

O, da. Trenutno nemam nimalo vremena da radim na „Kamikazama”, ali planiram da sledeće sezone, kad popunim sve večernje termine u pozorištu, krenem ozbiljnije u tu priču.
Prošla je „Beovizija”, izabrali smo bolje od najgoreg što je ponuđeno da nas predstavlja na „Evrosongu”. Koliko Vas ta vrsta muzike uopšte zanima, ili prednost dajete „Egzitu”?

U pravu ste, ta vrsta muzike me uopšte ne zanima, otpratila sam samo lepu pobednicu i zaključila da peva „Lane moje” sa drugim rečima. Naravno da prednost dajem „Egzitu”, ja sam, ipak, stari panker.

Imate svoj fazon, otkačeni ste koliko treba kad je reč o vizuelnom utisku, da li je i za Vas Ejmi Vajnhaus, kraljica imidža, i da li Vam je bliska njena muzika, mada je tekst njenih pesama zaista teško dokučiv.

Što se tiče njenog imidža, originalan je, u ovom trenutku, mada je diskutabilno kako joj to stoji, ali muzički, ona je definitivno nova velika zvezda koja ima šta da kaže na svoj način, što je retkost na svetskoj muzičkoj sceni koja teži uravnjivanju originalnosti, manje više sve je „copy-paste”.

U čemu je problem naše muzičke scene? Da li su to zatvorene diskografske kuće, klanovi, ili nešto treće?

Verovatno diskografske kuće imaju veze, ali fale ideje, fale poruke. Muzičari kod nas žive teško, nema se para, mora mnogo da se radi, a na kraju se sve svodi na entuzijazam i crkavicu. Ljudi, logično, gube radost zbog toga što rade, jer mora od nečeg da se živi, prave se kompromisi koji u normalnim uslovima ne bi bili mogući, i onda trpi naša muzička scena. Svoj bend sam i nazvala „Kamikaze”, zato što se gine za cilj, koji je potpuno ezoterične prirode, bez neke značajne materijalne naknade.

Među Vašim kolegama iz pozorišnog sveta ima dosta onih koji su muzički obrazovani, sviraju instrumente, komponuju, pevaju... Tu su Kičić, Bogdan Diklić, Dugalić, Pingović, Gagi Jovanović... glumice su u manjini. Da li ćete u budućnosti poželeti da budete autor nekog muzičkog komada, da snimate ploče ili da, ipak, sve podredite glumi?

U „muzičkom komadu” sam se isprobala sa „Pomorandžinom korom” a kad bi me neko pozvao da radim muziku za predstavu sa zadovoljstvom bih prihvatila, ali moja ideja je da izdam album. Trenutno sa Gagijem Jovanovićem radim na novoj „Smešnoj strani muzike” u Zvezdara teatru, za sada samo sviram bas, ali biće i glumačkih zadataka. Predstava bi trebalo da izađe u maju. Kao što vidite, gluma je kod mene vrlo povezana i sa muzikom, ali želim da muzici dam šansu sa tim albumom „Kamikaza”.