Ugasio se „Dolić”

Crvena Crkva – U Crvenoj Crkvi je prestao da izlazi „Dolić”, jedne od retkih seoskih novina kod nas.

Zbog nedostatka novca, koji je do poslednjeg broja obezbeđivan, uglavnom, poklonima čitalaca, vlasnika malih zanatskih i trgovinskih radnji i Mesne zajednice. Novine su dobile ime po istoimenom potoku-ponornici i dolini seoskog atara.

Izlazio je u tiražu od 300 primeraka, a osim porodica u selu, novine su primali i naručioci iz drugih mesta, pa i inostranstva.

– U jesen 2004. godine smo pokrenuli „Dolić”, i toliko sam se za njega emotivno vezao, da mi prestanak izlaženja predstavlja gubitak dragog prijatelja – kaže Ozren M. Radosavljević, pokretač i glavni urednik ovog glasila mesne zajednice sa upisanih 587 birača, kome su na sadržajnosti i kvalitetu mogle da pozavide i gradske novine. – Trećinu prostora smo posvećivali aktuelnostima, a ostatak istoriji, arheologiji, etnologiji, likovima sugrađana, zanimljivostima... Autori su bila i poznata imena iz nauke i literature. Glasilo mesne zajednice, po drugi put doživljava tešku sudbinu, jer ju je prethodno pokrenuo mesni učitelj Konstantin Kosta Jezdimirović, još 1884. godine, i kratkog je bila veka.

Prelistavajući prve brojeve „Dolića”, nailazimo na informaciju da je „Crkveni odbor 27. februara 1883. godine, odlučio da uplati pet forinti u Fond za prenos kostiju Branka Radičevića, iz Beča na Stražilovo”.

Objavljeni su i brojni epitafi, a sa nadgrobnog spomenika Crvenčanina, Svetozara Savkovića, zvanog Toza firer, koji je preminuo 1938. godine, i sahranjen na varoškom Srpskom groblju u Beloj Crkvi, citirano je: „Život je borba, a smrt pobeda”, a sa susednog kamena: „Voleo sam jutro rano, voleo sam tihu noć, o mladosti moja rana, zar sam mor’o ovde doć...”  U „Doliću” je objavljen i epitaf: „Stani, ne prilazi, rode, i tvoje je mesto ovde...”

Februara 1897. godine, hroničar je zapisao, a „Dolić” preneo da „taj mesec beše tako lep i topao u ovom kraju, da su žene išle u tankim haljinama, a deca su o Bogojavljenju mogla ići bosonoga, kaput se nije mogao nositi zbog nesnosne vrućine”.

U novinama koje više ne izlaze pročitali smo i podatak iz 1907. godine o selu i seljanima: „U Crvenoj Crkvi živo je i zdravo četrnaestoro meštana koji su prevalili osmu deceniju. Deset je žena, i četiri muškarca. Najstariji meštanin ima 83, a meštanka je sedam godina mlađa”.

Radosavljević se nada da će i novine doživeti sudbinu potoka imenjaka, koji posle obilnih kiša eruptira iz dubina zemlje. Do tada se krije od sunca i suše.