Život u zatvoru pretočen u dokumentarac

Mesecima je reditelj Dejan Petrović obilazio najveće zatvore u Srbiji – u Sremskoj Mitrovici, Požarevcu, Nišu i maloletnički u Valjevu. Sa ekipom, koju su pored njega činila još četiri člana, razgovarao je sa osuđenicima, stražarima i članovima njihove uprave. Sve kako bi, priznaje, uobličio svoju ideju o snimanju filma u srpskim zatvorima, odnosno da kroz dešavanja iz zatvorskog ambijenta ispriča onu najvažniju – o slobodi.

U filmu će, otkriva Petrović za naš list, biti prikazane svakodnevne aktivnosti u zatvoru osuđenika i stražara, koje će pratiti isključivo autentični zvuk kazamata. Drugih zvukova, poput muzike ili naracije, neće biti.

– Radni naziv filma je „Osuđen da bude slobodan”. To nije priča o slobodi ili neslobodi osuđenika, već priča o slobodi svakog od nas. Kroz priču o zatvoru, bavim se gubljenjem pojedinca u svetu u kojem živimo. Pokušavam da odgovorim na pitanje koliko mislimo, pričamo i ponašamo se u skladu sa sopstvenim potrebama, a koliko, zapravo, neke stvari radimo zato što se to od nas očekuje. To je ključno pitanje koje se provlači kroz film. Zatvor je ambijent, prostor koji menja univerzalnu sliku o nekim pitanjima. Moja osnovna provokacija jeste da se od najranijeg detinjstva ljudi „pripitomljavaju”, prvo preko vrtića, potom škola, kasnije šefova na poslu... Čini se da se u „spoljnom” svetu, kao i u zatvoru sve svodi na nagradu i kaznu. To je, negde, ključni element na kojima se bazira ovaj film – otkriva Petrović.

Priznaje da mu je iskustvo sa snimanja u zatvoru najdragocenije u karijeri, ali i da je produkciono jako zahtevno. Dokumentarni film, kakav će biti ovaj koji snima, kako kaže Petrović, podrazumeva neku vrstu spontanosti, a snimanje u zatvoru, pre svega zbog poštovanja pravila ustanove, to baš i ne dozvoljava.

– U cilju uobličavanja priča, odnosno nastanka filma, trebalo je pomiriti sve te uslove međusobno. Imali smo dragocenu pomoć ljudi iz Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, zaposlenih u zatvorskim ustanovama... Boravak u instituciji kakva je zatvor, stresan je sam po sebi. Sa druge strane, trebalo je biti opušten i biti kreativan. Mislim da smo izvukli maksimalno iz onog što nam je omogućeno i da smo razbili mnoge predrasude kroz razgovor sa ljudima koji su na izdržavanju kazne... Pokušali smo da „uhvatimo” tu zatvorsku autentičnost, emociju i atmosferu – kaže reditelj, scenarista i producent filma koji ovih dana ulazi u montažu.

Kao najupečatljivije zvukove i scene iz zatvora imenuje one autentično zabeležene trenutke ljudi kroz šiber na vratima, njihove svakodnevne aktivnosti dok sede, razgovaraju, puše cigaretu, igraju šah... To su, kaže Petrović, trenuci kada su oni međusobno najbliži...

– Najveća razlika između života „unutra” i „spolja” jeste što se život u zatvoru odvija sporo. To je ujedno i najveći kontrast ritmu života van zatvora. Poseban utisak na mene su ostavili zvukovi koji su prethodili ulasku u ćeliju, otvaranje teških vrata, međusobna komunikacija osuđenika, vrata koja udaraju kada se zatvaraju... Film je interesantan jer je baziran isključivo na poetici pokretne slike, tišini i autentičnosti zvukova... – priča Petrović.

Smatra da ljudi na slobodi one u zatvoru tretiraju kao neslobodne, a siguran je da su pojedinci iza rešetaka mnogo slobodniji nego ljudi „napolju”. Ne u smislu da mogu da izađu napolje ili da raspolažu nekim materijalnim stvarima, nego na duhovnom planu, da mogu da pronađu neki svoj mir i okrenu se samo sebi...

Film čije je snimanje intenzivno trajalo dva meseca, podržan je na konkursu Filmskog centra Srbije. Ekipu koja je radila i po 12 sati dnevno činili su, pored Petrovića, Dragan Vildović, direktor fotografije, Nikola Cvijanović, snimatelj zvuka, Stefan Krasić, pomoćnik reditelja i Zorana Vučićević, koordinator produkcije. Petrović očekuje da će on biti završen do sredine sledećeg meseca.