Tramp bi da kinesko bogatstvo „vrati” Americi

Otkako su pre nešto više od dve nedelje preuzeli vlast, Donald Tramp i njegov tim su čak triput – više nego što su pretili i Islamskoj državi – prizivali mogućnost oružanog sukoba s Kinom, najvećim privrednim rivalom. Sve manje novi američki predsednik deluje kao istinski antiintervencionista koliko se čini da samo, u odnosu na Baraka Obamu i njegove prethodnike koji su tvrdili da tako postupaju u ime ljudskih prava, ima druge, neskriveno ekonomske razloge iz kojih je spreman da šalje vojsku u inostranstvo.

Upozoravajuće je možda trebalo biti to što je Tramp dvaput javno žalio što američka invazija na Irak – koju je svojevremeno podržavao da bi to kasnije, kada je raspoloženje birača tako nalagalo, oportunistički negirao – SAD nisu naplatile uzimanjem celokupne iračke nafte kao nadoknade za svoju „pomoć” Iračanima. Bez tolike nafte, pitanje je da li bi Irak ikada bio u središtu pažnje Vašingtona, ali nikada ranije nije američki establišment kao sada tako otvoreno tugovao što nije prigrabio najveće, zapravo i, da bude još gore, jedino bogatstvo jedne tuđe nacije sve do poslednje pare.

Tramp smatra i da nešto od kineskog bogatstva nije zaista njihovo, nego da je valutnim manipulacijama, damping cenama i drugim „podvalama” oteto od američkog naroda. Po njegovoj logici u pogledu iračke nafte, imao bi još više opravdanja da ga na svaki mogući način – ne samo trgovinskim ratom, koji je najavljivao, nego i vojnim – vrati „legitimnim” vlasnicima.

Upadljivo je što Trampova administracija oružjem zvecka upravo oko pitanja ograničavanja kineske kontrole nad Južnim kineskim morem, trgovinskim koridorom kroz koji svake godine prolazi roba vredna oko pet biliona dolara i potencijalno bogatim naftnim i gasnim izvorištem. Dvaput izrečenu pretnju da će Kini biti uskraćen pristup ostrvima koje je podigla kako bi naspram suseda ojačala svoje teritorijalne zahteve u tim spornim vodama, doduše, američki ministar odbrane Džejms Matis je ublažio porukom da za vojnom intervencijom nema potrebe. Ali, odmah je to „nadoknadio” izjavom da ostrva u produžetku tog koridora, u Istočnom kineskom moru, oko kojih se glože Peking i Tokio, Amerika smatra delom Japana i da su ona obuhvaćena članom sporazuma te dve zemlje prema kojem će Vašington braniti japanske teritorije od napada.

I bez sugestije SAD da bi mogle potegnuti oružje na njega, Peking je bio nezadovoljan mogućnošću da Amerikanci steknu mogućnost kontrole nad kineskom teritorijom radarskim sistemom THAAD koji bi trebalo da bude postavljen u Južnoj Koreji. Od tog nauma se nije odustalo, potvrdio je prošle nedelje američki državni sekretar Reks Tilerson.

Trampa Kina toliko žulja da je, mada je poslao kćerku Ivanku na nedavnu proslavu kineske Nove godine u ambasadi u Vašingtonu, bilo iznad njegovih državničkih snaga da lično čestita praznik američkim Kinezima, kao što su to, podsetio je list „Čajna dejli”, redovno radili američki predsednici pre njega. Umesto čestitke, mogli su Kinezi ovih dana da slušaju kako je Trampov glavni strateg Stiv Benon pre nekoliko godina pričao da u narednoj deceniji neminovno sledi rat SAD i Kine. U poređenju s tim, bezmalo blago deluje Trampovo provokativno dovođenje u pitanje višedecenijske američke politike priznavanja kineske teritorijalne celovitosti, odnosno nepriznavanja državnosti Tajvanu.

I onaj jedan Trampov „ustupak” Kini suštinski je iznuđen. On je i formalno povukao Ameriku iz Transpacifičkog trgovinskog sporazuma (TPP), ionako klinički mrtvog zbog stava većine birača i pripadnika vašingtonskih elita. Trampu je taj potez olakšalo to što i sam spada u protivnike međunarodnih ugovora o slobodnoj trgovini i u zagovornike protekcionizma, ali teško da mu prija kada sluša ocene da je time samo ojačao Kinu, koju je TPP isključio iz kruga potpisnica i, prema ideji Baraka Obame, trebalo da je natera na trgovanje u pacifičkom regionu, privredno najprosperitetnijem delu sveta, po pravilima SAD i njenih saveznika.

Ako je istina ono u šta mnogi veruju – da je TPP bio jedina šansa Americi da obuzda kinesko privredno širenje – Trampu će možda zaista biti potreban oružani rat da bi imao ikakvih izgleda da nametne svoju volju Pekingu. Kina, kako piše „Forin polisi”, poseduje američke obveznice vredne 1,2 biliona dolara, što je samo jedan od pokazatelja prepletenosti njihovih privreda, zbog čega bi od ekonomskog rata strahovito trpele i SAD, da se ne spominju manje zemlje, naročito one koje se još nisu otrgle posledicama ekonomske krize iz 2008, koju bi ovakav sukob dve najsnažnije svetske privrede verovatno nadmašio.

Prema proceni CIA, koju takođe prenosi „Forin polisi”, do 2030. godine Azija će prevazići Severnu Ameriku i Evropu zajedno u globalnoj moći zasnovanoj na BDP-u, veličini stanovništva, ulaganju u vojsku i tehnologiju. Prema tim merilima, Vašington ima motiv – ali ne i šanse da pobedi u ekonomskom ratu s Pekingom.

Tramp, ipak, kao da bi mogao biti spreman da pokuša, možda i potpomažući se oružjem. Ako ne Kinu, to bi porazilo priče kako je on antiglobalista i antiintervencionista, američki izolacionista starog kova. Takvi su mogli postojati u vreme dok SAD još nisu postale najmoćnija svetska privreda. Štaviše, nisu potpuno ni tada: Vašington je i onda kao neupitni gospodar intervenisao u kraju sveta koji ga je zanimao, samo što je on tada bio ograničen na zapadnu hemisferu.

Sada je, pak, jedino ceo svet dovoljno veliko igralište za Ameriku i stoga joj je istinsko povlačenje iz globalnih poslova nemoguće sem ako ne želi da poziciju prve ekonomske sile dobrovoljno prepusti Kini. Tramp je stavio do znanja da mu nije mrska pomisao da takav položaj SAD čuva i vojnim akcijama u inostranstvu. Američku politiku rušenja stranih režima u ime ljudskih prava je, dakle, odbacio, ali ne i intervencionizam.

Kina bi, naravno, možda bila previše snažan neprijatelj, jer ipak ima i nuklearni arsenal. Ali, ako je suditi po tome kako se američki predsednik čak i prema njoj ophodi, neka slabija država koja bi mu zasmetala ne bi trebalo previše da računa na Trampovu uzdržljivost.