Nije sramota zaplakati

Koliko puta ste, gledajući neki film, prsli u smeh kada se glavni junak, bez razloga po vašem mišljenju, uspaničio pa počeo da radi sasvim pogrešne stvari? Da li ste pomislili da je količina stresa koju mu je scenarista namenio u ulozi lika sa filmskog platna bila nedovoljno opravdanje da pukne? Verujte, količina stresa koju u stvarnom životu apsorbujemo da bismo bili jaki i odrasli samo se gomila u nekoj fioci i čeka pravu priliku da hrupi!

Proverite sebe tako što ćete na jednom papiru zabeležiti: koliko puta ste izgubili kontrolu nad sobom, da li vam se nešto slično već dešavalo i koliko često? To uopšte ne mora da bude napad panike, dovoljna je pojava izostanka kontrole u bilo kom obliku. Kada kažemo „gubitak kontrole”, najčešće mislimo na preteranu agresivnost koju neko ispolji i posle toga zažali. Međutim, kada zažali? Tek kada se dozove pameti, što ume da bude poprilično kasno.

Naravno, nema konačnih tumačenja. Kontrolu gubimo i u trenutku kada se stvari dešavaju protiv naše volje, na naše oči, a mi mirujemo i ne „talasamo”. Možda je tada bolje odbraniti, ako treba i agresivno, svoje stanovište nego ćutke trpeti. Mnoge stvari uopšte ne možemo da istrpimo iako bodrimo sami sebe da nam uopšte nije stalo do toga. Zbog takvih situacija treba se manuti mačizma, po kojem je sramota zaplakati, požaliti se bliskom prijatelju i uhvatiti se za glavu kada trenutno ne vidite rešenje za novonastalu situaciju... U stvari, sve se na kraju svodi na izbor – reakcija ili zdravlje? Možete se držati muški, nikome ne dosađivati svojim problemima, jer smatrate pitanjem časti da ne pokažete nikakvu reakciju. Posle toga vam sledi zatrpavanje poslom kako ne biste poklekli i pokazali slabost. A onda ćete odjednom uhvatiti sebe kako kroz prozor pokušavate da izađete iz kola u pokretu!

Dajte sebi oduška. Danas više nema ljudi koji ne trpe stres, a sve je manje i onih koji su spremni da daju sebi oduška. Nikada ne znate kada će doći do gubitka kontrole. A kada dođe do toga, zaista može da bude kasno.

Možda nije loše ni da poslušate savet jednog našeg iskusnog psihijatra koji je na pitanje kako se bori protiv stresa i kako sebi daje oduška da bi imao strpljenja za sve svoje pacijente, odgovorio: „Idem na fudbalske utakmice i urlam dok ne promuknem. Dok svi oko mene misle kakav sam navijač, ja se oslobađam stresa”.

S. M.