U Savezu nisu verovali u mene

Sa 32 godina slovenačka skijašica Tina Maze okončala je takmičarsku karijeru.

Učinila je to 2015. godine pošto je petnaestu sezonu u Svetskom kupu završila na drugom mestu i pošto je na belim stazama osvojila sve što se može osvojiti.

U njenoj riznici su dve zlatne olimpijske medalje iz Sočija 2014. i dve srebrne iz Vankuvera 2010, četiri zlatne i pet srebrnih sa svetskih šampionata, 81 medalja u Svetskom kupu od kojih je 26 zlatnih, a među 19 kristalnih globusa je i onaj najveći, za pobedu u ukupnom plasmanu osvojen 2013. s rekordnim brojem bodova (2.414). Nijedna skijašica, nijedan skijaš nisu osvojili više.

Te godine Tina Maze je bila najbolja u veleslalomu, superveleslalomu i kombinaciji, a druga u slalomu i spustu…

Zvaničan oproštaj imala je 7. januara ove godine u Mariboru na stazi na kojoj je kao 15-godišnjakinja debitovala u Svetskom kupu još 1999. godine, a sada obavlja ulogu „trenera” Eurosporta i ljubiteljima skijanja objašnjava zbivanja na Svetskom prvenstvu u Sent Moricu. Uz posredstvo Eurosporta rado je odvojila vreme za razgovor za „Politiku”.

Sada se u Sent Moricu takmiče i vaše nekadašnje protivnice. Koju od njih najviše cenite i da li neka od njih može da se meri s Janicom Kostelić?

Uvažavam sve najbolje takmičarke kao što su Janica, Lindzi Von, Ana Veit... Sve one su me učinile jačim kao skijašicu tako da imam puno poštovanja za šampionke poput njih.

Naravno, Janica i ja smo veoma povezane još od vremena dok smo se zajedno takmičile kao deca.

Ona se takmičila u Sloveniji i uvek je bila bolja od mene i terala me do krajnjih granica na treninzima i takmičenjima, tako da je dobro znam. Janica je moja dobra prijateljica.

Četiri od 26 pobeda u Svetskom kupu zabeležili ste u Sent Moricu. Kako ocenjujete njegove staze, posebno ove za Svetsko prvenstvo?

Mislim da mi je Sent Moric najsrećnije skijalište baš zbog tih pobeda, ali Sent Moric je uvek za mene bilo jedno od najboljih mesta za skijanje jer su padine jako široke, a kad ih obasjava sunce pravo je uživanje skijati po njima.

Sneg je uvek jako dobar i omogućava vam vrlo agresivnu vožnju. Sent Moric mi se dopada i zato što mi se činilo, kad god smo se vraćali iz SAD u Švajcarsku, da dolazim kući. Drugačiji stil života ovde u Evropi uvek mi je davao dobru energiju.

Vi ste prva slovenačka skijašica koja je osvojila zlatnu olimpijsku medalju, tačnije dve. Imate i zlatne medalje sa svetskih šampionata. Koje su vam draže i zašto?

Svaka medalja ima drugačiju priču. Prvo sam osvajala srebrne medalje, a onda sam morala da napravi ogroman korak da bih osvojila zlatnu medalju i u tome sam prvi put uspela u Garmišu.

Prva medalja je bila veliki uspeh za mene jer sam tada imala 26 godina i prvi put sam radila sa sopstvenim privatnim timom, koji mi je omogućio da načinim taj ogroman korak.

Do tada nisam verovala da sam takmičar koji može da računa na dobre rezultate na najvećim takmičenjima kakva su svetska prvenstva i olimpijske igre. Nikada do tada nisam verovala u sebe, nisam mislila da imam snage ili moći da dobro nastupim na tim takmičenjima, a to što sam osvojila 13 medalja, na svakom svetskom prvenstvu najmanje jednu, bilo je za mene veliko dostignuće.

Naravno, zlatne medalje osvojene na Olimpijskim igrama u Sočiju su iznad svih ostalih koje sam osvojila.

Postavili ste i rekord po broju osvojenih bodova u Svetskom kupu. Da li je taj Kristalni globus vredniji od olimpijske zlatne medalje?

Mislim da su to dve različite stvari. Verujem da je u svakom sportu olimpijska zlatna medalja vrhunac, tako da to važi i za mene. Kristalni globus pokazuje vašu vrednost tokom cele sezone, što mi je takođe bilo veoma važno.

Taj Globus mi je poseban zbog ukupnog broja poena koje sam sakupila, jer je on bio mnogo veći nego što sam mogla da očekujem. Mislim da će taj rekord verovatno ostati još dugo vremena i ako bih morala da taj Kristalni globus poredim s olimpijskom pobedom verovatno bi ih rangirala jednako.

Mi u Srbiji se još sećamo Mateje Svet i njenog srebra u Kalgariju 1988. jer je to bila prva olimpijska medalja za žensko skijanje u SFRJ. Da li ste gledali njene vožnje i da li možete da poredite svoje skijanje s njenim?

Kad sam bila dete ona je bila moj veliki idol. Uvek sam je gledala, njeno prezime Svet, shvatala sam kao postizanje vrhunskih rezultata na globalnom nivou.

Ona mi je bila velika inspiracija i ona mi je pomogla tokom karijere s važnim savetima i sugestijama kada mi nije išlo dobro. Ona je moj veliki idol.

U Svetskom kupu pobeđivali ste u svim disciplinama, a sa svetskih prvenstva i olimpijskih igara samo nemate medalju u slalomu. Najviše uspeha imali ste u veleslalomu. Dali je to vaša omiljena disciplina?

Mislim da je veleslalom osnova skijanja. Svaki sportista, bez obzira da li želi da se specijalizuje za slalom ili spust, mora da bude dobar u veleslalomu jer je on baza skijanja. Tek ako savladate veleslalom možete da se razvijete u jednom ili drugom pravcu.

Za mene je slalom uvek bio pitanje karaktera. Nisam se dobro snalazila u nepredvidivim situacijama koje mogu da nastanu u slalomu, pa sam zaista morala da radim na tome da reagujem brzo, što mi je bilo jako teško.

Ipak, zahvaljujući svim tim treninzima uspela sam da načinim ogroman napredak u jednoj sezoni i da se preselim iz grupe rangiranih između dvestotog i tristotog mesta na drugo.

Naravno, propustila sam da osvojim medalju u toj disciplini i to je jedino što za čim žalim u svojoj karijeri.

Osnivanje „JU ski pula” početkom sedamdesetih godina doprinelo je napretku skijanja i prvim uspesima slovenačkog (jugoslovenskog) alpskog skijanja. Vi ste najveće uspehe, kojim ste nadmašili kompletan učinak članova „Ju ski pula”, ostvarili tek pošto ste 2008. napustili timski rad i osnovali sopstveni smučarski tim. Kako je funkcionisao „Team to aMAZE”.

Do 2008. godine bila sam u Slovenačkom ski pulu ali, nažalost, morala sam da izađem iz njega i de se odvojim od Slovenačkog smučarskog saveza, jer u njemu nisu dovoljno verovali u mene i moje mogućnosti.

To i stalne promene trenera dovele su me do odluke – da napustim skijanje, ili da napravim sopstveni tim. To je bio razlog. Morali smo da nađemo sopstvene sponzore, jer nismo imali podršku Saveza zbog čega sam bila jako tužna, bilo je mnogo posla, ali na kraju smo uspeli da izvučemo maksimum iz te situacije.

Kasnije u Savezu su shvatili da nam je i dalje potrebna pomoć i pomogli su nam ekonomski.

To je bio veliki korak u glavama svih u Sloveniji jer nisu verovali da ću biti uspešna, pa je većina ljudi bila protiv mene. Jako je teško bilo prevazići to, verovati u sopstvene snage, ali na kraju je uspelo.

Šta znate o srpskom skijanju?

Znam mnogo o srpskom skijanju. Imam prijatelje iz Srbije, kao što je Jelena Lolović. Bile smo jako dobre prijateljice dok se takmičila u Svetskom kupu.

Ona mi je mnogo pomogla da ostanem pozitivna, ćaskale smo, zabavljale se i radile ono što devojke rade, tako da često setim vremena koje smo provele zajedno.