Kad presuda padne zbog policijske torture

Zoran Stanimirović (45) iz Grocke jedini je u Srbiji kome je dozvoljeno ponavljanje pravosnažno okončanog postupka (sudilo mu se za ubistvo Slavice i Slobodana Paunovića iz Ralje) po presudi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu zbog „povrede prava na pravično suđenje”. Razmatrajući predstavku koju je Stanimirović podneo, sud je utvrdio da je on posle hapšenja „prilikom davanja iskaza pretučen i mučen u policijskoj stanici u Smederevu”, kao i da je „priznanje dao iz straha da će ga policija dalje mučiti”.

Viši sud u Smederevu dva puta je presudio da je Stanimirović kriv za dvostruko ubistvo zbog čega mu je izricana maksimalna zatvorska kazna od 40 godina. Istražni, postupajući sudija i tužilac nisu se nijednom osvrnuli na tvrdnje da je okrivljeni u policiji preživeo torturu i da je plašeći se da se ona ne ponovi priznao delo za koje se tereti. Do donošenja presude Evropskog suda, Stanimirović je ukupno u pritvoru i na izdržavanju kazne proveo 15 godina.

U presudi suda u Strazburu, u koju je „Politika” imala uvid, pored ostalog, navedeno je da „u konkretnom predmetu sud primećuje da su domaći sudovi utvrdili da je podnosilac predstavke bio mučen u policijskoj stanici u Smederevu i nisu prihvatili kao dokaz njegove izjave koje je dao o torturi, kao i da su odbili da zabrane upotrebu izjava koje je na taj način dao”.

Stanimirovićev advokat Momčilo Bulatović za „Politiku” otkriva sa čim se sve njegov branjenik suočio u smederevskoj policijskoj stanici posle hapšenja 11. februara 2001. godine.

– U spisima predmeta postoje njegove tvrdnje da su ga u, u dva navrata, u policiji tukli bejzbol palicom, da je vezivan za indukovanu struju, da mu je stavljana najlon kesa na glavu i pištolj u usta, da su mu pretili da će ga ugušiti... Zbog povreda koje je zadobio, Stanimirović je oba puta odveden u lokalnu bolnicu gde mu je konstatovan prelom rebara, potres mozga, modrice po grudnom košu i glavi. Takođe, Stanimiroviću prilikom prvog saslušanja kod istražnog sudije nije omogućen poverljiv razgovor sa tadašnjim braniocem, a prilikom izjava koje je dao 14. i 19. februara 2001. godine nije bio prisutan advokat. Kada je, po četvrti put, izveden pred istražnog sudiju 16. marta, on je u prisustvu advokata povukao svoje priznanje – prepričava događaje advokat Bulatović.

Zbog torture kojoj je bio izložen, Stanimirović je preko svog tadašnjeg branioca podneo krivičnu prijavu protiv nepoznatog službenika policije u Smederevu. Međutim, u policijskom izveštaju koji mu je dostavljen, pisalo je da se njegovi navodi odbacuju zbog čega je javni tužilac, kome je prijava podneta, odlučio da krivično ne goni policajce...

Na jednom od pretresa na ponovljenom suđenju, Stanimirović je, po ko zna koji put, detaljno opisao kako je zlostavljan u policiji. S obzirom na to da je u međuvremenu saznao imena policajaca koji su ga tukli, Stanimirović ih je prvi put javno imenovao na suđenju. Branilac je tražio da se zapisnik sa pretresa dostavi javnom tužiocu kao krivična prijava protiv policajaca koji su učestvovali u premlaćivanju okrivljenog.

– Tužilac je, međutim, stavio primedbu da o tome ne može da se raspravlja jer „se to već rešilo”. Zbog ovakvog njegovog odnosa, podnet je zahtev za izuzeće tužioca. Iako je apelacioni tužilac odbio zahtev, naložio je da se „razmotri” taj zapisnik jer su, za razliku od prvog puta, sada poznata imena policajaca. Od „razmatranja”, međutim, nije bilo ništa – nastavlja sa pričom Bulatović.

Ovo, prema rečima advokata, nije jedina nezakonitost u ovom postupku. I istražni sudija ih je, tvrdi Bulatović, činio.

– On je u džepu nosio čaure pronađene prilikom uviđaja i to u instituciju koja nije bila nadležna za to. Takođe, omogućio je jedan nezakoniti uviđaj bez prisustva svedoka. Najgore od svega je što je imao informacije o teškim povredama Stanimirovića, a nije preduzeo ništa da ga zaštiti od torture. Čak nije podneo ni prijavu protiv onih koji su te povrede naneli – tvrdi Bulatović.

Stanimirović se, posle druge pravnosnažne presude kojom je osuđen na 40 godina zatvora, obratio Evropskom sudu za ljudska prava. Posle razmatranja predstavke, sud u Strazburu mu je pravosnažnom presudom dosudio 13.000 evra na ime nematerijalne štete i 5.000 evra za troškove postupka, jer su „utvrđene povrede Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i to prava na pravično suđenje i odredbe o zabrani mučenja ili nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja i kažnjavanja”.

Presuda Evropskog suda za ljudska prava dovela je, objašnjava Bulatović, do sudske odluke o ponavljanju postupka posle pravosnažne presude, a za vođenje ponovljenog postupka delegiran je Viši sud u Pančevu.

– Vrhovni sud je za postupanje u ponovljenom procesu protiv Stanimirovića delegirao Viši sud u Pančevu, budući da u Smederevu nije više mogao da sudi taj predmet, jer su dok je trajao postupak pred tamošnjim sudom, sve sudije na neki način učestvovale u njemu: kao članovi krivičnog vanraspravnog ili postupajućeg veća – kaže Bulatović.

Posle sprovedenog postupka, Viši sud u Pančevu oslobodio je Stanimirovića odgovornosti jer, kako je navedeno u pisanom otpravku presude, nema nijednog dokaza koji optuženog Stanimirovića dovodi u vezu sa izvršenjem krivičnog dela.

Na izrečenu presudu, žalbu je uložio zamenik višeg javnog tužioca u Pančevu, a nju će krajem mesec razmatrati Apelacioni sud u Beogradu.

Zločin nad bračnim parom Paunović

Bračni par Paunović, Slavica (43) i Slobodan (50) iz Ralje kod Smedereva, gastarbajteri u Austriji, ubijeni su 9. februara 2001. godine u večernjim časovima, kad je njihov automobil dok su se kretali putnom obilaznicom kod Smedereva, nedaleko od Sartida, dočekan u sačekuši i zasut mecima iz automatske puške. Oružje korišćeno prilikom zločina nikad nije nađeno.

Sutradan je kao osumnjičeni uhapšen Zoran Stanimirović iz Grocke, poznanik sina jedinca ubijenog bračnog para, Saše Paunovića, dok je dan kasnije, pod sumnjom za „podstrekavanje” uhapšen i Saša koji je odmah odbacio optužbe u potpunosti kao apsolutno neistinite.