Njegoš na popravnom

Najnoviji ispad narodnog poslanika i koalicionog partnera DPS Adnana Muhovića da je Njegoš genocidan, a Crnogorci minorni, ili bolje reći statistička greška, najbolje oslikava cenu opstanka na vlasti gospodara gladi i njegove interesne družine. Pojavi kakav je Muhović ne treba dizati cenu preteranim reakcijama na njegove frustrirane izlive bošnjakoljublja. Doduše, on je deo vlasti čija je partija kao jezičak na vagi, sa malo snage dobila mnogo moći. Bošnjačka partija se ne ograđuje od uvredljive retorike jednog od svojih čelnika, a DPS ćuti, što govori da je Muhović svojim ,,istinoljubljem” bacio još jednu kosku koju treba da oglođe gladni narod da bi koliko-toliko ublažio želudačne sokove i smetnuo s uma vitalne probleme koji traju od kada su džemperaši uleteli u markirana odela, odlepivši se svetlosnim miljama od osiromašene i obogaljene mase. Čuvari kontinuiteta odavno su usavršili strategiju visokih tenzija, fabrikovanja konflikta, sejanja straha, a kao finalni proizvod kolektivne psihoze napravljeno je hronično vanredno stanje duha izazvano raznim udarima, od fiskalnih, ekonomskih, mentalnih do državnih, i to, ako zatreba u izbornoj noći.

Svi ovi apsurdi i neprirodna stanja potiču iz fenomena vlasti koja ima neverovatnu sposobnost mutacije i preživljavanja.

Vlast se u Crnoj Gori nije menjala punih sedamdeset i tri godine. Bezmalo, toliko je vladao poslednji krunisani gospodar pre nego što je „junački” kapitulirao i otišao u izgnanstvo. Dobrovoljno se povukao, ali mu je zabranjeno da se vrati. Njegov aktuelni naslednik dobrovoljno izgoni narod, a ni dobrovoljci mu ne manjkaju. Nekada su dolazili iz Amerike da brane otadžbinu, danas pristižu da brane gospodara. S arsenalom lažnih ličnih karata i pravim poternicama. Potomci su neraskidivo i dobrovoljno vezali sebe i potomstvo za gospodara. Sudbina gospodareva je ravnomerno raspoređena na narod. Njegovo i bogatstvo bližnjih mu junački na svojim plećima nose odani podanici.

U teškim vremenima tranzicije, u borbi za razvoj i autonomnost modifikovanih tradicionalnih vrednosti, na koje su nakalemljeni savremeni ,,hajdučki” izazovi međunarodnih razmera, pređen je nimalo lak put od dva oka u glavi s petokrakama, kokardama, krstovima, orlovima na glavi, haubicama po Dubrovniku, do priznavanja Kosova i noža u leđa bratu koji krvari.

U borbi za identitet, evolucija se razvijala munjevito i strasno. Sudbina otadžbine je i dalje u rukama čoveka koji je po ugledu na neponovljivog idola maršala JB uspeo da napravi raj na zemlji. Danas taj raj spasavaju po ko zna koji put, sudbonosnije i uzvišenije od onih sa Grahovca, Vučjeg dola, Taraboša ili Mojkovca... Dobrovoljno su iz kolektivnog pamćenja izbrisani važni istorijski događaji, uključujući i istragu poturica. Gusle su se odrekle epa i svoje suštine, u slavu slave gospodara i njegovih pregnuća. Njegoš je danas nekorektan jer je ispleo venac slobode, junaštva i časti. Zar se u Francuskoj, Engleskoj, Pruskoj ili Rusiji na isti način nisu obračunavali sa izrodima? Da li danas u Engleskoj i Francuskoj ,,prepakuju” ili ukidaju Šekspira, Didroa ili Monteskijea? Ili Rusi Gogolja i Turgenjeva!?

Zvanična Podgorica nije obeležila dva veka Njegoševog rođenja verovatno zbog činjenice da se celokupan koncept novoustanovljenog identiteta spotiče upravo na Njegošu. Gospodar je uz štafetnu palicu nosioca Brozovog kontinuiteta dobio ekskluzivno pravo poslednjeg berberina za negovanje Staljinovih brkova.

Njegoš će, verovatno, pasti na popravnom ako neko od dukljanskih akademika ne prepeva Gorski vijenac i očisti ga od političke nekorektnosti i podsećanja na preveru i pogane izrode, koji su multietnički oplemenili Crnu Goru, braneći je od potomaka onih koji su je stvorili. Njegoš je preživeo i gora vremena i apsurdno je da mi ovako mali i nejaki branimo takvog gorostasa kao što je groteksno da ga napadaju slepi patuljci klepto-tranzicije poznatije kao balkanska demokratija.

Direktor i glavni urednik „Nacionalne revije”