Damir, Mimi i Duško

Ja stvarno ne znam šta se to događa sa ovim našim komšijama, na sve strane nas tužakaju i glume neke evropske i svetske veličine.

Tako su ministar odbrane Hrvatske gospodin Damir Krstičević i ministrica odbrane Albanije gospođa Mimi Kodheli napisali nekakvo pismo upozorenja generalnom sekretaru NATO-a Jensu Stoltenbergu, inače našem vrlom i proverenom prijatelju, u kojem optužuju srpski politički vrh za „nacionalističku retoriku koja preti bezbednosti Kosova i celog regiona”.

U pismu se skoro direktno zalažu za pretvaranje kosovskih bezbednosnih snaga u vojsku Kosova.

Kako je Kosovo po ustavu deo Srbije, sve očekujem energičan demarš našeg ministarstva spoljnih poslova hrvatskoj i albanskoj ekselenciji u Beogradu zbog otvorenog mešanja u unutrašnje poslove suverene države Srbije.

Zapravo, ajde što se oko Kosova javila Mimi, ali što se javio i Damir Dado, to mi nikako nije jasno.

Naime, Dadeka i hrvatski mediji optužuju za počinjene zločine protiv Srba u BiH, a postoje i sumnje da je tokom rata na Kosovu 1998–1999. godine bio savetnik OVK-a.

Kao da su mu Srbi specijalnost. I tako među svim članicama NATO-a pismo protiv Srba napisaše Hrvat i Albanka. Stari srpski prijatelji.

Naravno, mi ćemo oko pretvaranja kosovskih snaga bezbednosti u pravu kosovsku vojsku sada do neba da talambasamo o rezoluciji UN 1244, koja to ne dozvoljava.

A ta rezolucija obavezuje snage NATO-a da obezbede miran i normalan život svih stanovnika Kosova, znači svih, a ne samo Albanaca. Imaju li Srbi na Kosovu miran i normalan život? Nemaju.

Ta rezolucija obavezuje i obezbeđuje bezbedan i slobodan povratak svih izbeglica i raseljenih lica.

Da li su se na Kosovo vratili Srbi? Minimalan broj. Ta rezolucija traži da se na Kosovu uspostavi „privremeni politički okvir” vodeći u potpunosti računa o principima suvereniteta i integriteta Savezne Republike Jugoslavije.

Da se tužno osmehnem na taj „privremeni politički okvir”. Ta rezolucija dopušta povratak dogovorenog broja jugoslovenskih vojnika, srpske policije i carinika na granicu prema Albaniji radi održavanja civilnog reda i zakona i zaštite ljudskih prava.

Iz Beograda to nikada nije ni zatraženo...

Gospodo političari, rezolucija UN 1244 vredi danas manje od papira na kojem je napisana i to je surova istina.

Kosovo pravi svoju vojsku, mi možemo u ime mira i stabilnosti u regionu da smo protiv toga, ali osim verbalnih protesta ne vidim kod nas alternativu svesno amoralnoj vrsti političkog realizma.

Naime, Edi Rama najavljuje zajedničke ambasade Albanije i Kosova, a pitanje svealbanskog ujedinjenja samo je pitanje vremena.

Između poglavlja i svealbanskog ujedinjenja, mi smo za poglavlja. Komšije su prvo odradile poglavlja, pa sada odrađuju i poglavnika. Dadek se nameće...

Srbija se u ovih 26 godina svačega nagledala, ponekad bila i brutalno nasamarena. Svojom krivicom. Kada svi sada kažu da vole Srbiju, eto volim je i ja. Zato što ne veruje u čudesne lekove i dijete, u čudesna i jedina rešenja, što je uvek malčice skeptična i s ironijom posmatra i sebe i druge.

Volim Srbiju jer ima sjajno osećanje za formu, u životu, u običajima, u odevanju, pa i u muzici i arhitekturi. Forma je ono što može zaokružiti haos tragičnog balkanskog bluza koji nas okružuje, ali čiji smo i mi deo.

Možda je naša forma zapravo samo derivacija naše starosti i istorije, znate ono nebeski narod, ali sa stanovišta estetike naša forma bi trebalo da bude strogi red  i ograničenje. Bez toga nastupa rasulo. Ili, i papa i Luter...

Drugim rečima, politički realizam odavno je dobio neugodne konotacije i na levici i na desnici. Levičari predbacuju realistima da su stegnuti, bešćutni i cinični. Desnica vidi politički realizam kao nešto malo više od političkog kukavičluka.

Naravno, ni idealizam ne obezbeđuje automatski izlaz iz moralnih zamki državništva. To i jeste suština pitanja realizma u politici.

Predsednik Vlade Crne Gore gospodin Duško Marković dao je intervju američkom magazinu „Tajm”. Dok mu žene i majke protestuju ispred zgrade vlade u Podgorici, jer je vlada smanjila iznos novčane pomoći za treće dete, premijer Crne Gore bavi se svetskim strateškim problemima između NATO-a i Rusije.

Tako premijer Marković zaključuje „da je luka Bar strateški važna za protivnike NATO-a, posebno nakon konflikta u Siriji, kada je Rusija počela da traži dobru pomorsku bazu u nekoj od toplijih zemalja”.

Premijer Marković tim rečima implicite priznaje da Crna Gora želi da uđe u sastav protivnika Rusije, što je neviđena diplomatska veština izražavanja.

Kaže premijer Crne Gore „kako će Crna Gora braniti interese zapadnoevropske zajednice i da odlukom Crne Gore da uđe u NATO Crna Gora postaje deo drugog civilizacijskog kruga”. Znači, svi ostali izvan NATO-a su neka druga civilizacija?

E, Duško, Duško. Njegoš se prevrće u grobu.