(Dis)kontinuitet

Šta god mislili o Tomislavu Nikoliću, njegovo ispunjeno predizborno obećanje da će se povući sa mesta predsednika SNS-a ukoliko bude izabran za predsednika Srbije i da će delovati samo u okviru svojih ustavnih ovlašćenja, ogroman je civilizacijski napredak u odnosu na prethodnike koji ne samo što nisu ispunjavali predizborna obećanja, već su na sve moguće načine vlast centralizovali u svojim rukama. I kao što je premijer Vučić rekao, ,,istorijska uloga’’ Tomislava Nikolića je u tome što je njegovom pobedom okončana nedemokratska vladavina Borisa Tadića i Demokratske stranke. Istupivši s mesta predsednika SNS-a, Nikolić se odrekao ogromne moći koju je njegov prethodnik Tadić posedovao zahvaljujući istovremenom predsedavanju i državom i najmoćnijom političkom partijom u zemlji. Kao predsednik Srbije, Tadić je ispunjavao protokolarne dužnosti, a kao predsednik stranke kontrolisao je premijera i vladu a time i većinu sfera društvenog života.

Međutim, umesto da dođe do diskontinuiteta s načinom na koji je vladala Demokratska stranka, SNS se uveliko potrudio da zadrži iste mehanizme vladanja. Iako mi je većina kritika na račun Aleksandra Vučića, posebno one koje su zanemarivale nedemokratičnost same parlamentarne demokratije i celokupnog izbornog procesa, oduvek delovala preterano zbog olakih ocena o njegovoj ,,diktaturi’’ i ,,kontroli svih medija’’ (te kritike su najčešće dolazile od onih koji su ćutali za vreme slične ,,diktature’’ DS-a), ipak odlukom da se kandiduje na predsedničkim izborima Vučiću verovatno nedostaje samo pobeda na tim izborima da nas vrati načinu vladavine Borisa Tadića i njegovih prethodnika. Ili bi, možda, ako pobedi, postupio kao Nikolić?

Kontinuitet bahate vlasti i ponižavanja običnih građana glavna je odlika političkog života u Srbiji već decenijama. Tom kontinuitetu podjednako doprinose i trenutna vladajuća partija i opozicija. Pristup političkom odlučivanju i delovanju u Srbiji imaju samo oni koji mogu to sebi da priušte zahvaljujući podršci finansijske oligarhije, briselske birokratije ili svetskih moćnika. U Srbiji i liberali i desničari doprinose mitu da nam je neophodna čvrsta ruka vođe – za liberale idealan vođa je ,,reformator’’ koji bi nas Ataturkovim metodama odveo u bolju budućnost, za desničare – političar nalik Orbanu ili Trampu. Ne vidim šta bi moglo da se uradi u ovom trenutku da bi se spasili ovakvih malih i velikih diktatora i diktatura, ali nadam se da bi svest o tome da na predstojećim izborima suštinski nema nikakvog izbora mogla da bude polazna tačka za nov pristup političkom delovanju u kojem više ne bi gajili iluzije o demokratičnosti parlamentarne demokratije. I u kojoj od lične odluke pojedinca zavisi da li će delovati u okviru ustavnih ovlašćenja ili će pak sam sebi prigrabiti sva moguća ovlašćenja, još uz to govoreći kako je to dobro i za nas i za Srbiju.

Predsednik Pokreta za slobodu